Paris Metro

Moj prvi susret sa Parizom se dogodio 14. jula 2015. godine u rano pre podne. Baš tog dana, na Dan državnosti Francuske Pariz je tog jutra bio baš ono što zapravo nikada nije. Bio je pust, miran, tih, bez ljudi, bez automobila, bez saobraćajne gužve, pomalo sablasan i čudan.  O lepotama tog grada, o znamenitostima koje sam video i slično ne želim da pišem, o tome pišu neki drugi, o tome se zna… Ja ću u ovom članku opisati nešto što retko ko radi i opisuje…

Moj prvi susret  sa pariskim metroom se dogodilo na početnoj stanici metro linije 3 – Gallieni. Priključen grupi turista, sa vodičem od hotela prođosmo ispod nekog nadvožnjaka kroz gomilu ljudi raznih nacija i doduše gomilu smeća po ulicama. Dalje hodanje ka metro sistemu je onemogućavala siva, gvozdena skalamerija – besplatno se ne može! Vodič je strpljivo grupi turista koja je inače blokirala prolazak drugh ljudi objašnjavao kako mogu lako da kupe za metro na automatima postavljenim pored ulaska u metro stanicu. Najpametniji i najinteligentniji turisti iz Srbije su gledali u čudo tehnike poprilično bledo… Zapravo, vrlo jednostavno, karta za jednu vožnju 1,8 evra, set od 10 karata 14 evra. Nije da je baš jeftino, ali kada se mora, mora! U celoj toj zbrci i moram da kažem laganom guranju između turista koji su želeili što pre da probaju automat za proaju karata, ljudi svih nacija, svih boja kože su nadirali ka metrou. Neki su preskakali ogradu, drugi su na silu otvarali neka vrata i tako nelegalno utrčavali u sistem podzemne železnice, dok su pak neki treći provlačili karte kroz sivu, gvozdenu mašineriju i legalno ulazili u podzemlje. Ne mogu da vam to opišem, ali mislim da je za tih nekih 10-15 minuta dok nisu svi kupili karte bar polovina nasilno i nelegalno ušli u metro. Bio sam frapiran!

IMG_20150729_145048
Metro stanica „Gallieni“, linija 3

Nakon ceremonije nabavke karata, uputili smo se ka peronima. I nisam bio baš oduševljen, od pariskog metroa sam bar očekivao lepše stanice. No dobro… Voz je želeo da krene na vreme, međutim, mi turisti smo ipak morali, da izazovemo bar pola minuta kašnjenja zbog našeg “stanpedo” ulaženja u vagon. Izgleda da gde god da odemo nosimo sa sobom neke svoje balkanske navike.

Krenuo je, uživao sam u omiljenom zvuku železničkih vozila kroz tunele dok su se ređale stanice: Porte de Bagnolet, Gambetta, Rue Saint Maur, Parmetier itd. Sve do stanice Opera gde smo preseli na drugu liniju, liniju broj 7. Da se razumemo, metro je tačan, siguran, relativno brz, pouzdan, ali… Izgleda da sam očekivao više. Hodnici metroa kroz koje smo išli na tačakama presedanja su bili niski, stari, krivudavi, ispucali, a da ne govorim na smrad urina koji je uporno dopirao iz svih pravaca.

Sledećeg dana bio sam iznenađen onim što sam video. Čekali smo metro sa brdo ljudi svih nacija koji su nadirali sa svih strana. Iako je metro išao zaista na svaka 3 minuta opet mi nije bilo jasno odakle ovoliko ljudi koji hrle unutra. Priznajem da mi nije bilo baš sasvim jedno kada se odjednom pojavio metro koji, verujte, nije imao vozača za upravljačnicom! Moram javno da priznam da mi nije bilo baš sasvim prijatno da uđem u nešto koje će tek tako samo ići. Međutim, kada ovoliki narod pohrli, što da ne krenem i ja. I tako, se bukvalno ugurasmo u vagon koji je bio prepun. Konačno je zapravo došao  taj trenutak koji sam čekao sve vreme, to je zapravio bilo ono što sam želeo da iskusim i što me je navelo da i napišem sve ovo. To je zapravo taj Pariz o kome svi pričaju. Gužvao sam se u vagonu sa ljudima svih nacija, svi su bili toliko različiti, a zapravo toliko isti, pa i ja sa njima. Shvatio sam da sam postao deo pariske ludnice, deo Pariza. U vagonu koji je bio pun putnika, ljudi videvši da ulazi još veliki broj putnika, ustajali su sa pomoćnih sedišta i na taj način pravili više mesta za stajanje. Iskren da budem, nisam verovao da to neko može da uradi, kod nas, izvinite je to malo drugačije. Kod nas je dovoljo samo okrenuti glavu kroz prozor i ignorisati sve ostalo. Gurala nas je masa ljudi, gazio sam ljude, slučajno udarao držeći svoju torbu sa ličnim stvarima. Niko se nije ni namrštio, već ne moje „excusez-moi“ odgovarali osmesima. Vagon, kojim upravlja sigurno neko ko sedi u upravljačkom centru i možda pije kafu, je krenuo nakon zatvaranja vrata. Opet cijuk vagona, opet klokot točkova. Kroz krcati vagon, naguran do prozota vagona u kome sam stajao na jednoj nozi postmatrao sam svetla drugih vozova koji su nam dolazili u susret, i trudio  se da posmatram ljude…

IMG_20150720_174525
Tipična situacija u pariskom metrou

Dečko je sedeo i nešto radio rukama. Ah, kakav bi ja bio balkanac kada ne bih bar neki minut svog života potrošio na život nekog drugog, da vidim šta taj tu radi? Momak je rukama, vozeći se metroom motao najverovatnije neku cigaretu od nekih nelegalnih biljaka. Zaprepašćen, gledao sam kako je to moguće ! Izgleda da sam samo ja gledao u njega. Ostali su svi bili samo sa svojim mislima. Postalo mi je neprijatno da izigravam baš onu sortu ljudi koja mene dovodi do ludila koji tako, bez pardona bulje u mene kada se vozim autobusom i gledaju na meni apsolutno svaki detalj. Okrenuh, ali i dalje sav zaprepašćen glavu na drugu stranu.

Stajala je devojčica, isto kao i ja na jednoj nozi, koja je u celoj onoj gužvi strpljivo držala knjigu i čitala. Zaprepašćenje broj dva, priznaćete. Mislim da bi mi teško palo da čitam knjigu ili bilo koji drugi časopis čak i kada sedim u autobusu, a kamo li tek da to radim dok stojim na jednoj nozi. Na nekoj od sledećih stanica situacija koja bi se kod nas najverovatnije završila ili opasim psovkama, ako ne i tučom.

U vagon ulazi prava francuskinja… Kažem prava, jer ne znam iz kog razloga sam sebi u glavi stvorio sliku da je zapravo baš to prava devojka iz Francuske. Lepa devojka, srednje visine, zgodna, tršave, tamne kose, tamnog tena, i u svom svetu odevena devojka sa tamnim naočarima je ušla u voz. Nakon naglog pokretanja kompozije čovek srednjih godina koji je stajao tik do nje slučajno rukom zamahne i obori joj tamne naočare. Naočare, sva sreća ne spadnu na pod, već joj se nekim igrom slučaja zadrže. A ja gledam i očekujem scenario na koji sam navikao ovde kod nas. Međutim, nakon izvinjenja i par osmeha i ta priča beše gotova! Kadar nevera broj 3 , složićete se…

Kasno je bilo, oko 23 sata, malo je utihnula gužva u metrou. Sedeo sam i opet kao pravi provincijalac posmatrao ljude u vagonu. Malo dalje od mene, čovek u odelu i kravati sa slušalicama na ušima je sedeo. Zapravo, nije sedeo, sve vreme je sedeći igrao u ritmu najverovatnije svoje omiljene pesme koju je pustio na mobilnom. Mislite da je neko na to obratio pažnju ?

 Sa druge strane je sedela devojka obučena tako da joj se kod nas smeje celo Kazandžijsko sokače obično subotom preko dana. Sedela je obučena u mušku majicu kratkih rukava, sa prašnjavim martinkama, razgovarala na mobilnom i sve vreme se smejala. Širila je neku pozitivnu energiju. I opet ono moje, ukapiram da ne želim da ličim na one malograđane koji svaki detalj zapaze ovde kod nas, pa sam pogled spustio ka podu vagona. I opet sam primetio, spektar obuće koja se kod nas nosila možda osamdesetih godina i sa kojom ja zaista ne bih ni do dragstora otišao. A koga je briga ovde za to, svako gleda svoja posla, svako posmatra sebe, svi su srećni, čak i ovako « smešno » odeveni.

Nakon nekoliko stanica, u vagon ulazi neki beskućnik koja stade na sred vagona i poče nešto glasno da govori. Niko na njega nije obraćao pažnju, a meni je iskreno ličio na bombaša samoubicu koji kreće sa molitvom koji će svakog  momenta aktivirati neki eksploziv. Uf, dobro je, izgleda da je samo tražio nešto malo para, jer mu ljudi uz prijatne izraze lice dadoše neku crkavicu i on na kraju izađe.

Ne mogu da se setim na kom presedanju je ovo bilo… Ulazim u sistem, provlačeći kartu na automat. Izgleda da sam već i navikao na one švercere koji tu pored mene preskaču ogradu i koji tek tako ulaze u sistem. Međutim, čovek u teget pantalonama i beloj košulji kratkih rukava sakriven iza ćoška, videvši švercera povika nešto. Opa, izgleda da je ovo kontrola karata ! Švercer poče da trči, izmače se, međutim drugi kontrolor bukvalno skoči na njega i blokiraše ga… Švercer, šta će, stade, saže glavu i poče neki razgovor, najverovatnije neprijatan za švercera. Da se razumemo, nikakva komunalna policija, nikakve gluposti, a i bogami nikakvo pozivanje na «ugrožavanje slobode kretanja » ovde ne dolaze ne ubzir,  izgleda da se ovde vrlo dobro znaju pravila igre… Po raspoloženju pariske kontrole čini mi se da nije kao kod nas « zamoljen da pokaže dokumenta »…

Čudan neki narod, bez duše , zar ne ? 🙂

Advertisements

3 Comments Add yours

  1. Ana каже:

    Bravo! Očekujemo sa nestrpljenjem još tekstova, bilo bi lepo na istu temu samo iz ostalih evropskih metropola…

    Liked by 1 person

  2. milanperictraffic каже:

    Biće, pored edukativnih tekstova planiram da pišem još jednu na ovu foru, vezano za metro u Pragu.

    Свиђа ми се

  3. VLAJČE каже:

    Bravo !
    Prelep tekst, trenutno se zabavljam holandskim saobraćajem. Ali bukvalno se zabavljam, do najudaljenije tačke i svakog dela bilo kog grada stiže i glupi balkanac kao ja. Ovo moraš da vidiš!

    Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s