Srbija Fleksipas 2016/1, događaji ka Užicu

Nisam mogao da dočekam dan kada ćemo drugar i ja krenuti na ponovno putovanje vozom po Srbiji. Kažem ponovno jer smo pre šest godina mi, dokoni avanturisti, došli na ideju da obiđemo celu Srbiju vozom. Tadašnja tura koju smo nazvali po karti železnice „Srbija fleksipas 2010“ je bila možda i više nego dinamična i življa nego ova. Samo ću da kažem da se ti događaji iz voza i dalje prepričavaju uz vrištanje od smeha. I tako, konačno se dogovorismo da nastavimo avanturu po Srbiji, i to naravno nikako drugačije nego vozom.

Bože, koliko sam bio uzbuđen tog dana kao da ću da idem na Mars. Najsmešnije od svega je to što smo mi imali plan putovanja, ali se menjao iz časa u čas, ustvari iz sekunda u sekund. Tačnije, nekako je uvek bilo ovako „nađemo se tu i tu, krenemo ka stanici pa ćemo videti gde ćemo“. I dan danas mi je smešno, što kada nas neko pita „A gde idete sada?“ počnemo da se smejemo i kažemo „Pojma nemamo, videćemo!“. Složićete se da je za one ljude sa malo užim pogledima na život, ovo delovalo kao da je ovo izgovorila osoba koja bi trebalo da se podvrgne psihijatrijskom lečenju.

Bilo gde da se krene, jednostavno bili smo „osuđeni“ na famozni voz 292 (Sofija – Beograd). Kažem famozni, zato što mislim da je to jedini voz u redu vožnje železnice za koji nikako ne možete da izvedete zakonitost kašnjenja (da li kasni linearno, eksponencijalno, po normalnoj ili nenormalnoj raspodeli 🙂 ). Da se razumemo, kasni, ali koliko, to ja milsim ni sam Bog Otac ne zna. Nekada kasni samo 20 minuta, nekada i više sati, jednostavno nema pravila…Čak mi ni dugogodišnje iskustvo u tome nije pomoglo. No dobro, to je voz za koji sam iskreno mnogo emocionalno vezan, u kome se zaista dešavaju normalne i totalno nenormalne stvari.

Pošto sam toliko smarao ljude oko sebe o ponovnom „fleksovanju“ kako smo mi to slobodno nazvali, te večeri smo imali i odbor za ispraćaj na stanici. Došli drugari da nas isprate. Kako smo se približavali železničkoj stanici Niš, već su krenula dešavanja.

Nekoliko starijih osoba stajala su tik uz vrata zgrade železničke stanice pokušavajući da uđu u staničnu zgradu. To društvo, ne baš pristojnog izgleda se teturalo tamo-vamo, nešto komentarisali i uporno gledali kako da uđu u zgradu. Iako je na vratima pisalo „vuci“, vesela ekipa koja je najverovatnije posle ko zna koliko litara rakije bila u sedmoj dimenziji, sve vreme su gurala vrata. Prošao sam pored njih, povukao vrata, otvorio ih i ušao u staničnu zgradu. Ne mogu da vam opišem to oduševljenje kod vesele družine koja je odmah nakon mene uletela unutra, u čekaonicu stanične zgrade.

Kako sam ušao u staničnu zgradu, krenuo sam ka šalteru informacija, da pitam znaju li uopšte koliko famozni 292 kasni, i tu naišao na onaj već dobro poznati prizor. Pun hol stanice lutalicima koje su spavale na plastičnim stolicama u holu stanice, neki romi, neki izgubljeni izgleda u vremenu i svemiru. Da ne govorim o miomirisima.

Zaposleni su grickali suncokret i prosto se začudili kada su videli da neko želi nešto da ih pita u ovo gluvo doba. Prvo je bilo, kasni oko 80 minuta, onda je bilo, pa oko 100 minuta, da bi na kraju bilo, „očekujemo da dođe oko 01:40“. A da, 292 voz po redu vožnje treba inače da za Beograd iz Niša krene u 00:16.

Ništa, sedeli smo svi na klupici železničke stanice, smejali se i pričali – uljudno i kulturno kao i uvek. Čak sam i pikavce redovno predhodno gasio i bacao u kantu za smeće. I naravno, zapamtite ovo sada. Čim ste veseli, uljudno odeveni, mirišete na bilo koji parfem ili dezedorans, ošišani ste normalno, jednom rečju „uljudni“, odmah ste sumnjivi „dragoj“ našoj policiji. I naravno, kao poručen, pored svih onih pijanica, smrdljivaca, hoštaplera i probisveta po stanici policajac direkno na nas sa rečenicom „Dobro veče, vaše lične karte“. Ok, razumem ja svako treba da radi svoj posao, ali opet zar smo „šugavi“?… Naravno, agoniji nema kraja…

„A gde idete, a šta radite?“

„Za Beograd!“ (gde da mu kažemo da ćemo  besciljno putovatiu vozom po Srbiji, pa tačno bih nas uhapsio momentalno)

„Vi sigurno nigde ne radite?“ (uz neki kez i rekao bih blago zezanje, znate ono „…   u zdrav mozak“)

„Radimo“

„A gde?“

Tajac, mislio sam da postavim pitanje „zar je to toliko bitno i slično“ što i uvek govorim, ali sam tačno znao da će dodatno da me iznervira i da će sve ovo odmah da mi presedne, pa sam ipak rešio da kažem gde i šta radim.

Na to, eto ti transformacije, odmah postade policajac ljubazan, jao, pa ovo, jao pa ono možda ćete mi trebati, drugari… Mislim se, more… nebitno!

Naš odbor za ispraćaj je izgubio strpljenje, izvinio se i otišao kući… Tačno sam znao da ovakav plan putovanja može samo specijalni avanturista  da prihvati! I tako, vrtesmo se po stanici gore, dole, gore, dole… Najsmešnije je što su silni vozovi stajali u stanici, ugašeni, spremni za one ranojutarnje polaske, pa je situacija bila krajnje smešna, ili možda žalosna. Dest vozova na stanici, a mi i dalje čekamo.

Iako nije bilo nigde nikoga, odjednom se pojavi neki čovek koji je bezuspešno pokušavao da otvori neki od parkiranih vagona.

„Znate li momci, što ovo ne može da se otvori? Znate, pogrešio sam, pa voz imam tek ujutru, a hteo bih negde da dremnem, one stolice tamo u holu mnogo neudobne“…

U tom momentu je rekao drug „i ovo da zapišeš na papirić“. A da, predhodni dogovor je bio da sve što se dešava pišemo na papir kako nam se ne bi desilo da nešto od važnih događaja pomešamo ili ne daj Bože zaboravimo što je bio slučaj u predhodnom „fleksovanju“.

I tako konačno, oko 01:45 sa razglasa se čulo:

„Međunarodni brzi voz iz Sofije, Dimitrovgrada, Pirota i Bele Palanke, za Stalać, Lapovo, Veliku Planu, Rakovicu i Beograd, dolazi na treći kolosek“.

I stvarno, eto ga, ide. Ne mogu da vam opišem koliko sam bio uzbuđen kako se voz približavao…. Tišina, mrak, a samo se čuje brundanje popularno nazvane Kenedi lokomotive! Škrip kočnica je označio konačno zaustavljanje ovog voza.

Prvo što sam mogao da vidim jeste to da je kompozicija voza sačinjena od tri bugarskih vagona, jedan kušet i dva vagona drugog razreda (bez kupea nažalost).  U vozu su kao u Bajaginoj pesmi primećena „izgužvana lica putnika“. Samo što ovo nije ruski voz kao u pesmi, već bugarski. Verujem da taj ruski ide bar na vreme! 🙂

Voz je konačno ka Beogradu umesto u 00:16 krenuo u 02:02. Cvilili su vagoni bugarskih železnica, duvala je promaja, izgužvana i izmorena lica su se njihala u ritmu skakanja vagona… Sedišta su bila toliko neudobna da se nije moglo sedeti, a o spavanju da i ne govorim. Ustvari, ono je više ličilo na slabo tapacirane klupe, a ne na sedišta, sa uglom sedište-naslon od 90 stepeni! Međutim, ipak volim 292: noćni je voz, dremneš u njemu, ujutru stigneš negde, eventualno presedaš, i imaš ceo dan za razgledanje tog nekog grada. Nekako sam se namestio da spavam, međutim, kroz voz su cele noći, samo špartali jedni te isti romi koji su ko šta radi „išli do wc-a“. Zapravo su snimali koga bi mogli od putnika da olakšaju za novčanik ili bilo koju drugu stvar. Gledao ih drug koji je „kao spavao“. Ja vala jesam spavao! 🙂

Ne znam kako, ali ja sam odspavao finu partiju. Najlepše mi je to spavanje u vozu. Bože, kao da sam se rodio u njemu! Probudio se nešto ispred Beograda, a u Beograd smo došli tačno u 07:03 (a trebao je u 4:36). Kao po starom dobrom običaju, odmah iz voza smo se uputili na česmu koju hvala Bogu svaka stanica ima u cilju skidanja one masnoće i štroke iz BDŽ vagona. Posle jutarnjeg umivanja uz odgovarajuću „fleksi operemu“ 🙂 (sapun i peškir), sledi nastavak tradicije sa predhodnog „flleksovanja“. A to je doručak na nekoj klupici, jedna cigareta „da se dozovem pameti“ nakon spavanja i ono najvažnije… kafa!

Sada već po starom dobrom običaju, kafu pijemo isto kao pre šest godina u kafeu „Peron“ na železničkoj stanici u Beogradu. Koliko smo tu puta pili kafu u prošlom „fleksovanju“ govori vam podatak da smo upoznali i konobare. Sada, međutim, druga postavka ljudi.

Dok smo pili kafu, odlučili smo da definitivno danas posetimo Užice. Iskoristićemo voz koji u 9:10 kreće za Bar. Taman smo fino odmorili uz kafu, i rekoh, ajde lagano da krenemo ka našem vozu. Kad tamo, i više nego prijatno iznenađenje. Kompozicija voza duga skoro 10 i više vagona, vagoni prelepo bojeni, unutra čisti, klimatizovani, ma fenomenalni… Na natpisu piše da su crnogorski. Svaka čast!

dav
Vagon crnogorskih železnica na relaciji Beograd – Bar

Smestili se u kupe, i čekali polazak. U sastavu ovog voza je bio i vagon restoran što je za nas verujte prava atrakcija. To ovde kod nas na jugu nema! Tačnije, nijedan voz koji prolazi kroz Niš, u svom sastavu nema restoran vagon. Dogovorili smo se da idemo tamo tek kada budemo prošli Valjevo, da nas pitate zašto, pojma nemamo. 🙂

Pre sam polazak voza, u kupe uleće osoba, uglednog izgleda, ali vrlo neuglednog mirisa koji je kesu sa nekim masnim pitama i flašom od 2 litra Koka kole bacio na prostor za kofere iznad sedišta i samo rekao „đe je ovde bife?“… Rekoh mu „odmah vagon pored“. Ode čovek odmah tamo.

Krenuli smo iz Beograda na vreme, uživao sam u pogledima kroz prozor, i u ovim crnogorskim vagonima koji su fantastično zvučno izolovani, čisti, ma savršeni… I tako, klaj, klaj… Polako, ali sigurno. Nisam mogao da dočekam da prođemo Valjevo kako bi se kafenisali u vagon resotranu. Čim smo prošli Valjevo, rekao sam „idemo“.

Ušli smo u vagon koji je bio solidno popunjen, neki španci nisu zaklapali, pili pivo i glasno pričali. Za sto pored  sedela je neka žena sa naočarima za sunce, koja je sa slušalicama u ušima, sedela sama, pušila cigarete, pila kafu i gledala kroz prozor. Kao da sam video sebe za nekoliko godina. 🙂 Na samom početku su sedeli neki stranci sa malom decom, pili sok i igrali karte, dok je dijagonalno od nas sedeo čovek sa nekom ženom koju je izgleda muvao sve vreme uz neprestano naručivanje neke žestine. Onda smo videli i onog našeg drugara sa početka putovanja iz Beograda koji je za šank stajao sam i cepao limenke i limenke nikšićkog.

Kako smo seli za sto, izvadih cigarete i mobilni, izgleda neka navika, šta znam. Pojavio se čikica u teget pantalonama i beloj košulji, konobar u vagon restoranu koji je pitao „Izvolite momci“, kao iz stopa smo rekli „Dve domaće kafe“…. Kroz stvarno nekoliko minuta pojavio se čovek sa kafama i divio sam mu se kako ih nije rasipao. Spretno ih nosi ma koliko se voz ljuljao i klimatao. Video je cigarete na stolu i rekao…

“Jao, ovdje je zabranjeno pušenje, ali imam rješenje. Vidi, ja ću ti dati ovu limenku koka kole, imam ih više, ima vode unutra, neka ti to bude piksla. Pa, kako ćeš piti kafu bez cigarete?! Na ovaj način, ako uđe neka kontrola, deluje kao da piješ koka kolu, a prozori su otvoreni, tako da nema problema“.

Čovek me je kupio za sva vremena, oduševio me je. Kada sam malo bolje zagledao na svakom stolu ljudi koji su divanili je bila po jedna limenka koka kole. Pa, genijalno! Svaka čast gospodine ili druže!

dav
Detalj iz vagon resotorana

Ne mogu da vam opišem koliko sam bio srećan. Sedim u vozu, slušam klokot točkova, pijem kafu, pušim i gledam prelepe predele. Već  je počeo da se pojavljuje „blagi“ kamenjar zapadne Srbije tako su predeli zaista prelepi.  Koliko god da sam gustirao kafu, opet je do Užica bilo još dosta vremena. Vratili smo se u kupe, a onda kreće šou i stanica Požega.

U Požezi su se popeli silni neki ljudi, koji su ušli u naš kupe i zauzeli mesta. Sada je bilo samo jedno slobodno, i to za onog našeg drugara čije pite i koka kola još uvek stoje gore iznad sedišta. Uskoro je trebalo da se „pojavi“ Užice. Ovi novi putnici iz Požege su ustali i stajali pored prozora u hodniku.

I eto ti čuda, naš, sada mrtav pijani drugar čije masne pite odolevaju, se vraća, teturajući se i seda na svoje mesto u kupeu. Novi putnik koji se popeo u Požezi, se okreće i počinje da viče ne njega „Šta si mi seo na mesto, to je moje mesto!“, ovaj pijan okreće se i zadebljalim jezikom odgovara to „ko bre, ovo je moje mesto!!!“. Vidim da je vrag odneo šalu i u momentu odlučujem da iskoristim svoje znanje sa seminara „Medijacija“ 🙂 . Iako to ne liči na mene, da raspravljam „krive Drine“, okrećem se ka njima i kažem „Ajde tišina tamo, evo ima slobodno mesto ovde, vi ćete tu, vi ćete tu, i nema potrebe da se raspravljate, nema potrebe za tenzijom i nervozom“. Kada su nam na seminaru pričali da je medijacija mnogo uspešna, nisam verovao, međutim, ovo me je razuverilo skroz. Umukli su i jedan i drugi i sedeli kao „bele lale“, u miru i tišini kao da se ništa nije desilo. Smejali smo se kao nezdravi posle drug i ja kada smo izašli! Ispadoh još i medijator! 🙂

I konačno, sa 45 minuta zakašnjenja Užice! Grad koji sam toliko želeo da vidim, jer je ostao kao „domaći zadatak“ sa predhodnog „fleksovanja“. O samom gradu neću nešto puno. Zapravo, svaki grad u Srbiji ima neke svoje specifičnosti i lepote, pa samim tim i Užice. Pored zanimljivog Trga Partizana, sa kojeg je uklonjena bista Druga Tita 😦 kao i cele konfiguracije grada, mnogo mi se svidelo njihovo kupalište. Prelepo mesto da se odmori mozak. Iako nisam našao pekaru da bih izvestio kakav je burek čiji sam da se razumemo, veliki fan, naiđoh samo prodavnicu brze hrane gde sam imao ubeđivanje sa radnicom. Tražio sam slanu palačinku (akcentovano „normalno“), a ona je okrenula očima, složila neku facu i rekla „Misliš, slani paaaalaaaačinak?“; „Ne, slanu palačinku!!!“. Razumela je, nego se pravi luda. Izvinjavam se zaista svim užičanima koje mnogo volim, ali nemojte drugima nametati da umesto „palačinka“ govore „palačinak“!

Povratak je planiran istog dana takođe „barskim vozom“ koji je trebao da krene iz Užica u 16:14. Ideja cele ove priče nije dug boravak u nekom gradu, nego baš suprotno: „blic“ poseta, popije se kafa, nešto klopa i natrag. Iako su rekli da voz kasni nekih 20 minuta, on se pojavio u 17:21. Sva sreća pa su klimatizovani vagoni opravdali to kašnjenje, kao i ponovo omiljeni moj vagon restoran u kojem smo se opet kafenisali. Za razliku od onog, u ovom mi nisu dali improvizanu pikslu i morao sam da se strpim bez cigareta. Izgleda da sve zavisi od osoblja vagona. Ovaj je bio neki manje-više nabeđeni, koji je bio više drzak nego ljubazan! U Beograd smo umesto u 19:53 stigli u 21:30 – sitnica!

E, onda ponovno umivanje na česmi i priprema za agoniju štrokavih sedišta i bolesnu strukturu putnika u vozu za jug.

Sada 293 kreće po redu vožnje u 22:05, i sada se osvrćemo i preko prljavih, masnih i bolesno zaraznih sedišta posmatramo ostatak putnika koji smrde, štrokavi su i pričaju nekim ko zna kojim jezikom. Ipak, slika govori više od hiljadu reči!

dav
293: Beograd – Sofija

Kakvi su putnici bili najbolje govori podatak da je na slici iznad prikazan tipičan putnik voza 292 ili 293. Čovek, koji čim se i minimalno pomeri svoj miris ili bolje rečeno smrad translatorno pomera ka ostalim putnicima – mislio sam da ću da izdahnem. Najstrašnije je to što je za tri sata vožnje lik popio 4 limenke od 0,5 litra Guarane NO SLEEP i USPAVAO SE! Ja bih najverovatnije doživeo srčani udar!

Da stvar može da bude gora, ma najgora, u celokupnoj toj priči dodajte to da smo bili jedini uljudni, čisti (koliko-toliko 🙂 ), normalni i PONOVNO LEGITIMISANI od strane policije u ovom vagonu koja je sada bila sve vreme u vozu. Znači, od svih drugih, opet samo mi.

I tako, konačno, u 02:43, umesto u 02:14 svež vazduh grada Niša. Posle onog smrada, verujte, kao da sam se ponovo rodio!

I pazite sada ovako, ako želite da putujete vozom, a da vas niko ne uznemirava, legitimiše, i zapitkuje, samo se obucite u rite, ne kupajte se jedno 10 dana pred polazak i policija vas neće ni registrovati, provereno! 🙂

Advertisements

6 Comments Add yours

  1. ČIJA SI TI, MALA? каже:

    Dopala mi se ova avantura, uopšte ideja da se vozom, na blic, obilaze gradovi u Srbiji. A o štrokavim putnicima… Jao. Pa, prosto sam osetila te miomirise. Fuj.
    Ako to zanemarim, a zanemariću svakako, tekst je sjajan, baš zato što je potpuno autentičan, biografski, zato ima veliku vrednost, kao lični doživljaj… 🙂

    Свиђа ми се

    1. trafficman каже:

      Hvala puno, bas mi je drago sto vam se dopada. Ovih dana ide nastavak, ovo je samo prvi dan blic posete 🙂 Bice tu jos svasta nesto! 😂

      Liked by 1 person

      1. ČIJA SI TI, MALA? каже:

        Divno, uživaću :-). Samo napred.

        Свиђа ми се

  2. Samostalni arhivator каже:

    Pozdrav, druže kolega
    Ja upravo juče završih svoje fleksovanje i to baš posetom Nišu. Mirisi su baš hc,ima ih i u putničkim vozovima koji se klackaju preko 6 sati. A ući u vagon crnogorskih železnica je ko odlazak u eu, bez obzira na to koliko brzo išao.
    Pozdrav iz Zemuna i srećan put 🙂

    Свиђа ми се

    1. trafficman каже:

      Veliki pozdrav iz Nisa. Iskreno, odusevio sam se saznanjem da ima ljubitelja fleksovanja koji jos i posetili moj grad 🙂 Naravno, srecan put kao i uvek i ziveli vozovi 🙂

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s