Srbija Fleksipas 2016/2, događaji ka Sremu

Drugi dan sada već popularnog fleksovanja je  usledio vrlo brzo. Odlazak do Užica i natrag je zapravo samo potvrdio da putovanje vozom sa sobom nosi nezaboravne, raznorazne ljude i događaje. Naravno, kao strastveni putnik i ovo sam jedva dočekao!

Te noći, smo takođe birali 292 (Sofija – Beograd). Iako je na sajtu pisalo da kasni 1:37 verujte mi, to nije podatak koji tek tako treba prihvatiti. Ima tu još nekih začkoljica! Za određivanje zakonitosti kašnjenja 292 mora da spojite mnogo toga: informacija o kašnjenju sa sajta kao baznu vrednost, vreme dodatnog kašnjenja na deonici Dimitrovgrad – Niš (u ovom slučaju) ono iznosi još nekih 30-40 minuta. Kada dođete do te neke okvirne vrednosti kašnjenja, onda kako bi to potvrdili za svaki slučaj zovete telefonom stanice u Dimitrovgradu, Pirotu u Beloj Palanci kako bi dobili informaciju kada je voz kroz pomenute stanice prošao. Jeste tehnika iz 18. veka, ali daje rezultate, šta ćemo dovijamo se na razne strane. Ne bih se ja više oslanjao na „zvanične informacije sa šaltera“. I konačno, dođosmo do algoritma izračunavanja kašnjenja voza 292! Složićete se da je za ovo potrebno: dugogodišnje iskustvo obitavanja po stanicama, mnogo energije, požrtvovanja i razmišljanja. Mogli smo za fenomen „kašnjenje 292“ objavimo kao neki naučni rad i možda se proslavimo, ali eto, vi ste algoritam izračunavanja kašnjenja 292 za stanicu Niš dobili „za džaba“ 🙂

Opet nismo znali kuda ćemo, koliko to stvarno zvučalo nenormalno. Grad je već utonuo u san. Koračali smo praznim ulicama, sa rančevima na leđima, onako, kao da ne znamo gde idemo. Iskreno, nisamo znali. 🙂 Jedino što smo znali je da idemo na železničku stanicu i da čekamo naš 292. Dok smo se kretali ka stanici na putom prelazu u blizini stanice iznenađujući prizor: Lokomotiva stoji, rampa podignuta, policija i hitna pomoć! Nešto se izgleda opasno dogodilo! Malo smo bacili pogled šta se zbiva, međutim, ništa nam nije bilo jasno, nigde nikakvih tragova, ama ničega, samo ljudi koji su nam rekli „prođite ovde“ i usmeravali nas dalje. Nastavili smo ka stanici.

Više nismo ni ulazili u stanicu da pitamo za kašnjenje jer smo već ušli u „algoritam kašnjenja 292“. Nikakve nama informacije sa šaltera više ne trebaju! 🙂 Sedeli smo na klupici na peronu, sada povučeni iskustvom, socijalizovani među onim lutalicama da se slučajno ne bih izdvajali iz mase i bili sumnjivi. Sedeli i  sedeli… Tipovali iz dosade vreme kada će da dođe voz… I gle čuda, odjednom prilazi niko drugi nego policajac, i to ni manje, ni više nego onaj što nas je legitimisao na prošlom fleksovanju!

„Ooo, opet vi?“…

Bože, majko sveta, svi nebesi, ja ne verujem šta se dešava!

„Vi, opet negde putujete?“…

Kako bi se agonija ispitivanja prekinula i ne produbljivala rekoh:

„Da, uzeli smo kartu za više dana, nego izvinite, šta se to desilo gore, zašto ona lokomotiva stoji na sred ulice, a rampa podignuta?“

„Samoubistvo, čovek od oko   60 i nešto godina, se bacio pod voz“…

Zavladao je neki pad celokupne euforije.

Prosto neverovatno, ali nije nas legitimisao. Jelte pošto se sada već poznajemo, čovek se lepo pozdravio sa nama i poželeo nam srećan put. Ubrzo nakon toga u „tipovni interval vremana dolaska 292“ sa razglasa se konačno čulo…

„Međunarodni voz iz Sofpije, Dimi…., Pirota za Stalać, Lapovo, …. Beograd, dolazi na treći kolosek“

Počinje zabava, smejanje jer žena u spikeraju je definitivno ili pijana ili je spavala pa ne zna šta govori… Znate kao ono ujutru kada vas neko naglo razbudi, pa ne znate ni kako se zovete. Zadebljalog jezika, pospana, nije uspela da najavi voz kako treba… To zaista mnogo još smešnije zvuči kada se to emituje da cela stanica odzvanja. Ipak, mi smo razumeli, stiže 292!

Svetlo Kenedija je bilo sve bliže i bliže uz brundanje… Onako, umorno, tromo, masno zelena lokomotiva je vukla tri vagona… Ono što sam video, bilo je za mene kao „hladni tuš“. „O neeee, opet oni bugarski isti vagoni!!!!“

Ništa, ako smo nešto naučili u vozu 292/293 je da treba bežati od ljudi, znači što dalje od ljudi kako bi vazduh, a i vožnja bila mnogo prijatnija. Ušli smo u poslednji vagon, bez kupea,  čija je polovina doslovce bila prazna. „Ništa, ovde ćemo!“ Bukvalno smo bili na samom kraju kompozicije, što dalje od wc-a što je jako bitno, jer morate priznati  udisati amonijak jedno 5 sati nije nimalo prijatno. Ovi bugarski vagoni imaju jedan wc po vagonu, i imaju neka čudna vrata na sred vagona.  Sigurno vrsni poznavaoci vagona znaju o kome tipu vagona je reč – imate sliku u nastavku. Sedeli smo bukvalno sami u repu kompozicija voza 292. Zaista nije bilo putnika, a najmanje onih da budu na samom repu kompozicije.  Pisak pištaljke u 2:16 umesto u 00:16 označio je da 292 može da krene za Beograd. I gle čuda! Kako smo ubrzali brže od 10 km/h iz centralnog dela vagona počinje da se čuje neki neverovatano iritirajući  zvuk. Ne mogu to ovako da vam dočaram, to zaista mora da se doživi, ali je to zvuk koji najviše podseća na šištanje vazduha pod pritiskom koji ima prekide od po nekoliko delića sekundi (cap, cap, cap, cap, cap… i tako ponavljajte non stop da možete to zamisliti) 🙂  Jel ste uspeli? 🙂  Sad vam je jasno o čemu se radi!  🙂

„Jao, da li će ovo da pišti celu noć?“

„Ma, možda  prestane!“

Da, stalo je, ali jedino kada se voz zaustavi ili kada uspori ispod 10 km/h (po nekoj mojoj slobodnoj proceni).

Voz je ubrzavao, lelujale su se zavesice BDZ-a, klokot tockova pomesan sa onim „capcanjem“ vazduha pod pritiskom na opet onim slabo tapaciranim klupama teget boje zbog koje se prljavština ne vidi obecavali su ludu i besanu noc. Polako smo napuštali niški okrug, kada naiđe kondukter….

dav
Vagon BDŽ, te noći na 292
dav
Unutrašnjost vagona na vozu 292

Došao je do nas, bez ikakvih reči, ja mu prvi pružio kartu…

„Izvolite, mi imamo ovu fleksipas kartu“

Čovek je bez reči, stajao i gledao, gledao, gledao, lelujajući se iako voz na toj deonici zaista ne ljulja kao što ume…. Gledam ga kako studiozno posmatra svetsko otkriće „voznu kartu“ i prosto se zapitao, šta nije u redu, očekivao sam po faci koju je napravio, da će da je zgužva, pocepa, odkud znam? Tromo, usporeno je izvadio mašinicu za poništavanje, i gle čuda sada… Ne mogu da vam opišem koliko je trajala njegova „borba“ da mašinicu našteluje i poništi kartu na tačno određenmom mestu i dalje lelujajući se… Škljoc, i vraćanje karte bez ijedne reči… Onda sa kartom drugara takođe borba… Smejao sam se, znate ono „u sebi“. Poništio kartu, okrenuo se i kao krenuo dalje. Okret je izveo lelujajući se, a onda odjednom se okrenuo ka nama, pogledao nekako unezvereno, čučnuo iz čista mira između sedišta pridržavajući se za sedište pored, pogledao ispod sedišta na kojima smo sedeli i bez reči  otišao u drugi deo vagona. Mislio sam da je skrivena kamera!

Nakon njegovog odlaska počinjemo kao nezdravi da se smejemo.  Naš kondukter iz 292 je te noći toliko bio prekinut od alkohola ili ko zna kojih supstanci da je ko zna šta umislio u svojoj glavi… Kako sam bio impresioniran njegovim radom i veštinom poništavanje karte, morao sam da odlgedam iz prikrajka njegovo kretanje kroz vagon. Ljudi moji dragi, pa on je jedva hodao, udarao u sedišta, lelujao se levo, desno, tamo vamo… Samo sam čekao kada će da mu spadne šapka, da vidim taj virtouzni način podizanja iste. Međutim, nije mi pričinio to zadovoljstvo. Znam ja da svi vole da se opuste uz koju čašicu, ali ovaj je pobedio!

Kako smo bili na „repu“ kompozicije to mesto je izgleda idealno za obavljanje razgovora koje niko ne bi trebalo da čuje jer nema nikog od putnika. Taman me je uhvatila dremka, kada sam bukvalno skočio sa sedišta kada sam začuo glas konduktera iza sebe koji je zapravo samo glasno razgovarao na telefon.

„Jel čisto na gore, a? Čisto, e super! Ma, radimo ja i XY (tako ćemo zvati osobu čije sam ime i prezime čuo). On je u mašinu, ja sam sam ovde. Dadoše mi neki baba i deda jednu crvenu za njih dvoje do Beograd… Aaaa, a imam i jednu ženu što joj karta istekla juče…. Aaaaa, znači to ne može…. Mora je onda izbacim, *ebem li ga šta da radim“

Izgleda da je kompanjon XY toliko preterao sa alkoholom da je morao da se povuče u lokomotivu, a da je ovaj trezniji na radnom zadatku. Jao, te noći sam imao samo jednu želju, a to je da vidim u kakvom li je stanju taj XY čovek, jer ako je ovaj trezniji u kakvom li je stanju ovaj XY drugar koji je garant spavao u mašini. Navelo me je na razmišljanje… Ko zna u kakvom je stanju mašinovođa koji nas vuče pošto vidim da je osoblje te noći bilo poprilično veselo! 🙂

Nizale su se stanice, voz je cvilio, jurili smo kroz noć (valjda tako oko 50 km/h, ali je po zvuku delovalo kao da idemo 100 km/h) 🙂 … Ulazili su neki stariji ljudi, seli blizu nas i odmah zaspali. Međutim, najstrašniji detalj je bio sledeći…

Negde oko Jagodine najverovatnije, žena se kretala kroz vagon. Lelujaući kondukter je gledao karte ostalim putnicima u tom našem delu vagona. Kretala se ka kraju kompozicije relativno brzim hodom, prošla pored nas, a ono što je usledilo posle ledi krv u žilama. Poslednja vrata vagona su bila potpuno neobezbeđena, mogla su da se otvore! Žena od odsjaja svetala unutar vagona nije videla ispred sebe ništa, otvorila vrata misleći da iza ima još vagona. U jednom momentu sam samo čuo pojačani klokot točkova i cijuk voza!!! I sva sreća, nije zakoračila dalje inače je mogla ispasti iz voza. Od uzbuđenja nismo mogli drug i ja ni da odreagujemo, da povisimo ton ili na bilo koji način upozorimo ženu da je tu kraj voza. Da stvar bude još gora, kondukter nije reagovao nikako, niti je bilo šta rekao, ama ništa!!! Da ne optužujem konduktera, možda čovek nije ni video 🙂  Ipak čekiranje karata u onakvom zanesenom stanju zahteva punu pažnju i dodatnu koncentraciju. Ruku na srce, ovaj poslednji slučaj nije nimalo za šalu! Nisam ni smeo da pomislim šta bi se desilo da je neki putnik, u ovom slučaju ta žena ispala iz voza.

Možda se još nešto dešavalo, ali verujte ne znam, za mene je i više nego dovoljno bilo, zaspao sam. U Beograd, sada već tradicionalno umesto u 4:36 stižemo oko 7, tačnije u 7:03.

I onda sve po automatizmu: česma, doručak na klupici i kafa. Zapravo, uz jutarnju kafu se kuju najbolji planovi za nastavak putovanja, jer nam je Beograd samo „odskočna“ daska za dalje. Hm… Idemo za Sremsku Mitrovicu i Šid.

dav
Eletromotorni voz za Šid (pogled iz kafića na stanici)

Grafitima obojeni plavi eletromotorni voz stajao je ponosito na beogradskoj železničkoj stanici. Doduše par puta je htelo srce da mi stane od onog njegovog „pšššš“ kada se spusti pantograf, ali ne mari, preživeo sam. Krenuo je sa 4 minuta kašnjenja, a onda je usledilo poskakivanje na plastičnim sedištima u ritmu plavo-ruske garniture duž sremskih pruga. Padala mi glava, stigao me neki umor, ali par udaraca u prozor usled poskakivanja me je vrlo brzo razbudilo. Nizale su se stanice i u Sremsku Mitrovicu se stiglo sa samo neki minut kašnjenja.

Sremsku Mitrovicu smo posetili i pre 6 godina. Lepa kao i uvek. Posebno me je opet oduševio most preko Save za koji stvarno i dalje tvrdim da je jedan od najlepših mostova koji postoje u Srbiji. Baš onako deluje grandiozno i impozantno. Nakon Mitrovice, pravac Šid vozom 414 za SCHWARZACH ST.VEIT (verujte da ja i dalje ne znam da pročitam ime ovog grada 🙂 ) koji u Mitrovicu dolazi tačno na vreme. U klimatizovanom vagonu Srbija Voza iako sam mislio da je to samo san, nastavljamo vožnju ka Šidu. Nisam verovao da će brzina na toj deonici da bude nešto čime ću biti najviše “oduševljen”. Rastojanje od 40 kilometara se prelazi za 70 minuta!

A onda, konačno Šid. Ne znam samo kako da opišem ovo, ali mi je nekako bilo totalno čudno kada sam na stanici video tablu sa natpisom “granični prelaz”.  Jednostavno, ne volim granice i te podele ljudi i teritorije. Gledao sam dalje ka Tovarniku i video lokomotivu Hrvatskih željeznica bojenu crveno-žuto (mislim da je to Brena). Voz je povučen malo dalje i usledila je pasoška kontrola, a mi smo krenuli ka centru Šida.

O Šidu neću puno. Samo ću da kažem da smo jedva, na moje insisitrianje 🙂  pronašli spomenik u obliku petokrake koji me je oduševio i to na groblju  😦  Da li je to neka simbolika, ili šta, ne znam! Šta ću, kao veliki ljubitelj stare Jugoslavije i celokupne te priče, nisam mogao da to propustim. I da, iako ljudi kažu da je najbolji burek baš ovde kod nas na jugu, moram da napomenem da sam se burekom u Šidu i više nego prijatno iznenadio. Bravo za burek u Šidu, čista petica!

dav
Šid, spomenik

Povratak je bio planiran vozom 415 koji je iz Tovarnika zaista i stigao tačno u minut. E, evo ih naši problemi…

Voz ne može da krene zato što se čeka lokomotiva koja će dovući agencijski voz Optima iz pravca Beograda, iako su dve lokomotive već bile parkirane u stanici Šid. Neki ljudi, izgleda penzionisani železničari koji  su izgleda navikli na “rad, red i disciplinu” napraviše mini revoluciju na stanici zbog toga što međunarodni, brzi voz stoji  i čeka mašinu pored dve parkirane što je kažu nedopustivo.

“Nekada su vam brzi vozovi ovde samo prolazili, bez zaustavljanja,  ostavljali vas u prašini, a sada se silite i zadržavate ih bezveze. Sramota!!!”

Onda je šef stanice obajsnio da su te parkirane  lokomotive koje pripadaju “Srbiji kargo” i kako one ne mogu da vuku putničke vozove. Međutim, stara garda železničara je i dalje vikala, negodovala, psovala sve živo i mrtvo pozivajući se opet ne period JŽ i dozivajući Druga Tita. “Bravo drugovi :)“, mislio sam se  dok sam studiozno slušao razgovor na klupici pored i završavao već treću cigaretu.

dav
Stanica Šid

Na kraju i nije bilo tako loše, krenuli smo sa 20 minuta kašnjenja. Vožnja i više nego prijatna. U ovom vagonu je zaista bila jedna divna atmosfera. Ako izuzmeno glasni i bezobzirni govor nekih nemaca, uživao sam gledajući kako su ljudi prijatno komunicirali. Žena sa dvoje male dece iz Slavonskog Broda, slovenac koji pa tek uživa u vožnji gledajući kroz prozor sa blagim osmehom, neki ljudi iz Stare Pazove, svi kao jednan narod. Vozovi zaista spajaju ljude!  Struktura putnika ni nalik na onaj naš južni 292. Ovim je zaista milina putovati. Posebno oduševljenje izazvao je čikica koji je na poslužavniku kroz voz nudio hladan, sok, pivo, kafu… Prelepo zaista, nisam želeo da se završi to putovanje. Zato i put do Beograda nisam ni osetio.

E, sada, fleksi družina uz samo mali predah u Beogradu nastavlja da gazi svoje kilometre ka Nišu vozom 335 za Đevđeliju, odnosno Solun (ako mi verujete ne znam ni dokle ide više taj voz).

Kompozicija od tri vagona: makedonski kušet, ŽS sa kupeima i ŽS kako ga zovu “betejac” ili “avionac” 🙂 stajala je na prvom koloseku.

Smestili se u “betejac” i krenuli smo na vreme. Ekipa u vozu sasvim fina i uljudna, neke španjolke koje sede iza nas i sve vreme se raduju što su krenule ka Solunu. Uživao sam u vožnji, stavio slušalice i u daljini gledao kako grmi i seva. Međutim, nije moglo da ne prođe bez nekog pametnog putnika. Lik je sasvim opušteno izvadio mobilni sa kojeg je puštao muziku pa smo svi bili prinuđeni da slušamo njegove potočare.  Malo bezobzirno, ali ajde… Slika govori više od reči kao i uvek 🙂

dav
To nje taj mobilni sa kojeg je ječala muzika „udri me do zore“ 🙂

Kilavio ga je 335 i već se videlo da kasni… Kako bih prekratio to putovanje, otišao sam u „pušačku zonu“ pored vrata da zapalim cigaretu. Stanica Stalać i penju se neki ljudi, uvlače neke džakove milionskog broja :)!  Ko zna šta sve ima unutra?

Prvo pitanje koje je usledilo čim su ušli u voz, bilo je:

“Jel čisto?”

E sad, pazite moj odgovor. Ispao sam glup, pa nema gde više! Zbunjeno sam gledao osobu koja me je to pitala i onako odgovorio malo ponizno i nesigurno…

“Paaaa, čisto je, nije prljavo toliko, podnošljivo je”

“Ama, ne pitam te to nego jel ima „plavaca“ (policije) kako nas ne bi cimali zbog ovih džakova?”

A joj, tupsane, mislim se, pocrveneo sam… Kao da nisam do sada uopšte imao susret sa policijom 🙂

 “Čisto je, čisto, nema ih“

Mislim se, da ih ima, već bi me legitimisali sigurno. 🙂

I tako, u Niš smo umesto u 22:59 stigli u 00:03h, nije opasno!

Advertisements

One Comment Add yours

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s