Srbija Fleksipas 2016/3, događaji kroz Banat

Treći dan putovanja, sada već uigrane ekipe spremne za mnogo kilometara pruge krenuo je kao i do sada. Železnička stanica Niš, sitni ponoćni sati, ranac na leđima i dobra volja. I opet „naš“ odgovarajući, noćni voz iz Sofije za Beograd (292). Prosto neverovatno, ali te noći je prema informacijama sa sajta 292 kasnio samo 40 minuta. Ako primenimo dobro objašnjeni algoritam (objašnjen u putopisu za Srem) za izračunavanje stvarnog vremena dolaska u stanicu Niš dobijamo kašnjenje u dolasku od nekih 60-70 minuta što je, složićete se, fenomenalno za uklapanja sa jutarnjim polascima iz Beograda.

I opet standardna priča, sedeli smo na klupi, sa već dobro opisanim profilima ličnosti i čekali da se pojavi naša mašina. Pripadnik Ministarstva unutrašnjih poslova je naravno opet bio prisutan na stanici, ali je sada, za divno čudo, sedeo na klupici preko puta naše i doslovno spavao. U sedećem položaju, raskopčane košulje, uživao je dremajući i uživajući u letnjoj noći dok su njegovi radni sati uporno kucali. Poželeo sam da i ja tako nekada dam sebi oduška na poslu i zamišljao kako bi to izgledalo… 🙂

I sada sledi, „audio kadar nevera“! U tempiranom intervalu za dolazak začuo se zvuk koji je najavljivao osobu iz spikeraja…

„Međunarodni ekspresni voz iz Beograda, Male Krsne, Lapova, Stalaća, za Belu Palanku, Pirot, Dimitrovgrad i Sofiju dolazi na treći kolosek“

Opet je delovala kao da je neko probudio, zadebljalog jezika je opet sve to pričala, ali ‘ajde na to smo, da kažemo, navikli. Ali, čekaj bre? Pa, to je 293 (Beograd – Sofija), zar je moguće da dolazi skoro 80 minuta pre vremena, i to još ide preko Male Krsne!!!! Zar je pruga preko Male Krsne već puštena u saobraćaj nakon rekonstrukcije? Nisam stigao ni da sredim u glavi te informacije, kada se opet oglasi osoba iz spikeraja….

„Brzi voz iz Sofije, Dimitrovgrada, Pirota i Bele Palanke, za Stalać, Lapovo, Veliku Planu, Rakovicu i Beograd, dolazi na treći kolosek“

E, to sada već može! 🙂 Smejali smo se uz komentar, razumem da i dremneš na poslu (mada je ovo po zvuku delovalo kao da si ženo spikerko bila komirana), ali da promašiš smer kretanja voza… 🙂 Bitno je da smo se razumeli! 🙂

I opet Kenedi, ali sada zaista prijatno iznenađenje – nema bugarskih vagona!!! Ne mogu da vam opišem tu sreću kada sam ugledao naše vagone, jer više zaista nisam imao ni živaca ni strpljenja da se kočim na onim blago tapaciranim klupama. U pitanju je bio „betejac“ (ili avionac) prvog razreda, „betejac“ drugog razreda, i kušet. Naravno, kada je putovanje, neka bude sa punim komforom, ako već to i dozvoljavaju, ulazimo u vagon prvog razreda koji je opet poslednji u kompoziciji. Vešto biramo mesta, odmah iza pregradnog stakla na sredini vagona koji će štiti od eventualne promaje! O svemu mora da se misli! 🙂

dav
Te noći vagon prvog razreda na vozu 292

Pisak sirene u 01:00 (umesto u 00:16) 292 kreće sa za sada minimalnim kašnjenjem – od 44 minuta! Odlično, samo da ga fino vozi „na gore“.

U vagonu, skoro nikoga, zavalih se na dva sedišta koja su zaista mnogo, ali mnogo udobnija od bugarskih vagona (nije zato što su naši, nemojte to da pomislite, zaista sam realan).  Zavalih se, pogledah ka plafonu vagona, a onda, „vizuelni kadar nevera“… 🙂

dav
Opasnost vreba na sve strane, voz 292

Dok je voz skakutao po šinama, očekivao sam da će me ovo ubiti jer je i ono igralo u „ritmu muzike za ples“ ali rekao sam, ma ja se odavde ne pomeram, makar se ne znam šta dogodilo. Zaspao sam „samo tako“.

U jednom momentu se budim, svanulo je, ne mogu da vam opišem koliko je rođenje dana lepo izgledalo tog jutra… Definitivno je da smo prošli Veliku Planu, ali je nema sada nešto čudno. Voz, kao da ne svojom prugom, kao da smo negde zalutali 🙂

Ispostavilo se da smo preusmereni (da li slučajno ili namerno ne znam 🙂 ) na prugu ka Beogradu, ali preko Male Krsne, koja još uvek, koliko ja znam, nije otvorena za saobraćaj nakon rekonstrukcije. A što je pa rekonstrukcija urađena, tuga…. Voz je milio dok su se nizale stanice… Vodanj, Mala Ivanča, Umčari…

Negde ispred Beograda (a to sam znao jer sam video Avalski toranj) sam  na cigaret pauzi na kraju zadnjeg vagona uradio nekoliko slika, a najlepšu delim sa vama…. Verujem da ćete svi vi vozoljubitelji koji ovo čitate uživati.

dav
Rađanje dana na šinama, u rano jutro 292 vijuga ispred Beograda

I taman se ponadao da voz neće mnogo kasniti, međutim u Beograd stižemo u 6:36 sa 2 sata kašnjena… Ovaj voz kao da je osuđen da uvek u Beograd stigne sa 2 sata kašnjenja!?

Odlučili smo da ovog puta posetimo Vršac jer opet postoji dovoljno vremena da sa Beograd glavne trknemo do Beograd Dunav stanice odakle polazi voz za Vršac.

Čim je škrip točkova 292 označio kraj putovanja na Beograd glavnoj, odmah smo izjurili na česmu, umili se „na brzinu“ i pravac ka Beograd Dunav stanici. Žurnim koracima uz Nemanjinu išli smo ka stanici gradskog prevoza… Oko nas se spremao standardni saobraćajno živ beogradski dan… Navijao sam da na liniji 23 (koja nam odgovara do Beograd Dunav stanice) naiđe moj omiljeni bus Solaris Urbino 18, ali kao za malera on nam je pobegao ispred nosa. Međutm, kroz nekih 5 minuta naišao je stari, dobri IK 201. On je toliko bio bučan, pa sam i pored rafalnog buđenja imao i terapiju „kako da ne čuješ sopstvene misli“ 🙂 🙂

Vrlo brzo, nakon nekoliko stanica, stigli smo do Dunav stanice… Puno ljudi na peronu, čekali su voz za Vršac. Stanica je i više nego zanimljivo-zapuštena. Zanimljiva iz razloga što nikada do sada nisam bio tu, a zapuštena što su se šine jedva videla od korova. Dovukao se i DMV, poznatiji kao Rus 🙂

Horda ljudi krenula je da ulazi tako da je jedino slobodno mesto bilo odmah iza mašinovođe. Ne volim ta mesta jer zaklanjaju pogled na okolinu pored pruge, pa sam sve vreme buljio u onaj natpis „Pneumatska oprema“.

I u tom momentu, onako zavaljen u sedište, sam vrlo tiho prokomentarisao kako bi samo drug čuo, kada je mašinovođa prošao i odmeo mirisnu  šoljicu pune kafe u upravljačnicu:

„Uuu, što mi se pripila kafa, ima li jedna za mene?“ (fore radi, mada sam zaista umirao za kafom)

Ljudi moji, u tom momentu je mašinovođa iz upravljačnice tamo nekom na stanici – van voza doslovce, glasno rekao:

„Nema bre ništa za tebe!“

Počeli smo da se smejemo, i svi nas gledali kao vesele alkoholičare od rane zore. Šta da radim kada je ovo zaista mnogo dobro ispalo! 🙂

Krenuli smo na vreme u 7:25, trudio se da gledam predele iako mi je ispred glave sve vreme bila barijera sa natpisom „Pneumatska oprema“ 🙂

Nakon Pančeva, voz se koliko-toliko ispraznio, mi se premestili malo iza, a voz počeo da ide solidnom brzinom… Nisam ovo očekivao. Pokušavao sam da dremnem, međutim, to mi nisu dozvoljavala ne samo slabo udobna sedišta već i izuzetno čest i jak pisak sirene Rusa zbog gro putnih prelaza bez branika i polubranika. Ali, lajk za brzinu na toj deonici. Bilo je puno stanica, ali samo ovu izdvojio sa vas, nije baš neki primer, ali dobro…:)

dav
Stanica Vlajkovac

I onda konačno, Vršac. Prva impresija je definitivno železnička stanica koja je ogromna i prelepa. Zapravo, ne znam zašto, ali nekako me ova stanica podseća na stanice u Dalmaciji. Da se razumemo, nikada nisam bio u Hrvatskoj, samim tim ni u Dalmaciji, ali ne znam zašto, ovako nekako zamišljam te primorske železničke stanice u Hrvatskoj.

Vršac me je zaista oduševio, zapravo, ovo je najlepši grad, po meni koji sam posetio u ovoj seriji fleksovanja 2016. Od svega, najviše me je oduševio Gradski park i Katedrala Sv. Gerharda. Šetajući po parku, samo izgubio osećaj da sam u Srbiji, sve je tako podsećalo na ogromane parkove gradova u zapadnoj Evropi. Jedino što me je u tom gradu razočarao je burek 🙂  Jednostavno, nije dobar. 🙂

IMG_20160803_111207.jpg
Detalj iz gradskog parka u Vršcu

U povratku ka Beogradu je opet bilo druženje sa Rusom, i zaista sve je proteklo bez problema i bez nekih eksplicitnih događaja. Kako bi maršruta povratka bila bar malo drugačija presedali smo na Pančevačkom mostu, i BG vozom išli jednu stanicu. Od Vukovog spomenika do Beograd glavne laganim koracima i popodnevna kafa u kafeu „Peron“.

Šetajući po stanici dok smo čekali vreme za ukrcavanje u 335 za Đevđeliju, zagleđivali smo voz za Bar koji je ponosito stajao na peronu. U sastavu je imao i salonska kola Plavog voza. Nikada nisam imao priliku da ih uživo vidim. I tada, Bože, kao poručen, pojavio se neki radnik železnice koji je ulazio u taj vagon…

„Izvinite, da Vas pitam jel možemo da uđemo i pogledamo ove vagone?“

„Može, može, naravno!“

Oduševljen sam bio ljubaznošću ovog čoveka koji nam je detaljno objasnio i pokazao sve što u tom vagonu ima. Hvala ti dobri čoveče! Ja, kao veliki ljubitelj JŽ-a, i celokupne te SFRJ priče sam impresioniran svim tim detaljima unutra. Uzbuđen sam bio kao deca noć pred ekskurziju! 🙂 Od silnog uzbuđenja, verujte skroz sam i zaboravio da sve to detaljno da slikam, pa imam samo nekoliko fotografija i delim ih sa vama.

Pretpostavljam da većina vas zna da u ovom vagonu postoji: kuhinja, tuš kabina…

Nakon ovog neplaniranog razgledanja, po meni najlepšeg voza na planeti, uputili smo se ka južnjačkom 335. Lokomotiva, makedonski kušet, makedonski vagon sa kupeima drugog razreda, naš vagon sa plavim sedištima takođe sa kupeima i zakačena ruska garnitura DMV koja je preko sedišta imala folije!!!

dav
Levo: 335 sa neplaniranim Rusom, desno… mislim da je region za Novi Sad

Iako je voz bio relativno prazan, neka žena sa cerkom je usla u nas kupe pored mnogo slobodnih zaista. Bilo mi je to cudno. Medjutim, nakon razgovora žena je priznala da se plasi, da je videla „normalne“ ljude i zato bukvalno utrcala u nas kupe. E, hvala Bogu da je bar neko primetio na ovom putovanju da smo, kako kaze normalni! 😉

Situacija je bila krajnje čudna, pri malim brzinama voza koji  je krenuo na vreme (u 18:50) čulo se neverovatno lupanje i blago poskakivanje vagona pri malim brzinama. Delovalo je kao da je vagon tehnički neispravan i da ćemo izleteti iz šina, bar sam ja takav utisak stekao. I standardna, u vagonu sa prljavim sedistima i neprijatnog mirisa, „klaj, klaj“ varijnata ka jugu. Tog dana su kroz voz samo špartali neki azilanti koji su ko zna kuda išli i nikako da nadju izgleda mesto u vozu koje njima odgovara.

U Lapovu smo, iako kasnili dosta, opet stajali jer je nastala opšta svadja železničara iz Lapova sa ovim železničarima u 335 jer je u sastavu voza bila ruska dizel garnitura…

„Nećemo, ne možemo ovako da radimo“

Nisam razumeo o čemu se radi, kasno sam se nacrtao na prozoru 🙂 samo sam video da je u Lapovu dizel garnitura „skinuta“ sa našeg voza, a mi nastavili dalje. Nakon toga sam tako lep zaspao i kunjao u kupeu konačno sve do Niša, gde smo stigli u 00:07 sa 68 minuta kašnjenja! 🙂

Advertisements

2 Comments Add yours

  1. Odličan tekst. Ja sam se čak i vozio sa Rusom koji je imao sedišta još umotana u najlon. Reko znam da ljudi drže najlon na kauču, znam da drže daljinac u najlonu godinama, eto srpska posla, železničari čuvaju voz umotan u najlon 😀

    Свиђа ми се

    1. trafficman каже:

      Hvala, drago mi je da ti se dopada! 🙂 A ovo za najlon je hit! 😁😁

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s