Srbija Fleksipas 2016/4, događaji ka istoku

Te noći je sve bilo nekako čudno… Čudno vreme, čudan neki osećaj. Duvao je skoro pa olujni vetar, ali kiše uporno nije bilo. Iako su najavljivali provale oblaka i nevremena moja aplikacija za prognozu vremena je uporno pokazivala Sunce za istočni deo Srbije gde smo nameravali da zaputimo na četvrtom fleksovanju. Mislio sam da ćemo u poslednjem momentu otkazati fleskovanje jer kiša ne ide definitivno u celokupnu tu priču.

Vetar je nosio grančice, prašinu i kese. Hodali smo u gluvo doba ka železničkoj stanici. Osećao sam se jako čudno, prvo zato što nije bilo strepnje i tipovanja kada će 292 doći, jer nam te noći on nije bio potreban, a drugo zbog huka vetra i pustih gradskih ulica.

Bez ikakvog zadržavanja na stanici uputili smo se ka petom koloseku gde je već postavljen i spreman bio Rus za Zaječar koji po redu vožnje kreće u 2:25. Dok smo birali mesto za sedenje, a kasnije ćete videti da je to mesto zapravo idealno, uočismo čudnu neki ekipu i energiju u vozu. Najzanimljiviji su dvojica koja su sedela, a jedan od njih je nosio sunčane naočare – da, noćni je voz, mrak je, da odmah bude sve jasno 🙂

Smestili se u blizini toaleta u vozu i čekali da voz krene, bilo je još nekih 10 minuta do polaska. Taman sam pomislio da će se lepo spavati u ovom vozu, povela se glasna priča dvojice starijih ljudi koji su sedeli dijagonalno od nas:

„Amza, šaban, indijanac, amza, šaban, indijanac…Znaš li ti prijatelju da se moj diplomski rad u Tesli zvao Digitalni prenos šamara na daljinu…. zviznem ti šamar, osetiš ga čak do Ulcinja“

„Ahaha, da, da… Vidiš li ti, već su stigli da uprljaju ova sedišta“

„Da, da, počeli su da kake, ali se još uvek nisu dovoljno da bi se u*rali, negoooo probaj ti ovo… Rakija iz Trupale. Ona ti je dušička, za lek, ima 26 travki, ustvari BLEKSTROZBERI je 27-a travka…“

„Dobra, dobra…“

„Kažem ti ja, rakija jako deluje inteligentno“

O Bože, da ći će ovi da „drobe“ celu noć, prokomentarisamo kao i uvek kada neko krene da drži besede pogotovu u gluvo doba noći…

Krenuli smo po redu vožnje… Zanimljivo je bilo to što je voz napuštao Niš malo drugačijim putem, i što smo Niš napuštali ruskom garniturom. Svakako, osveženje od standardne 292 akcije.

Poskakivali smo u ritmu „dobre i kvalitetne pruge“ ka Zaječaru.

Srednjovečni čikica je te noći bio zadužen za pregled karata…

„Izvinite, koliko je karta do Zaječara?“-reče neki momak kondukteru,

„400 dinara“

„Izvinite, ja imam 310 dinara, nemam više apsolutno ni dinara, vraćam se kući i sve sam pare potrošio“

„Daj, daj, daj onda sve taman da ti ne pišem kartu“

Broj onih koji su umesto karte kondukteru davali „po neki dinar“ je ove noći i u ovom vozu bio apsolutni maksimum.

Stanica Svrljig… Probudila me je neka buka… Neka rasprava, međutim voz ipak kreće… Vidimo kako kondukter trči ka upravljačnici i voz se vrlo brzo, naglo zaustavlja…

„Ne možete, ne možete u voz, sa psom ne!“

„Ali mi za psa imamo uredno plaćenu kartu, nismo je ovde kupili, doputovali smo već“

„Ne može, pas u ovom vozu ne može bez obzira što imate kartu za njega. Pas može u vozu koji ima odeljke, u ovom ne“

„Nemojte tako, molim vas, šta da radimo sada, kako ćemo?“

„Ne zanima me, morate da izađete“

„Sram vas bilo, za ovo će da čuje železnica, treba da vas bude stid“

„Neka čuje baš me briga“

I tako su ti ljudi ostali u Svrljigu na železničkoj stanici pa negde oko 3:30 sa psom. Šta li su na kraju uradili nije mi jasno, iskreno bilo mi ih je žao. Delovali su jako uljudno što ja volim da kažem, imali su kartu za psa, e sada izgleda da treba da sanjaju koji će voz da dođe, sa kupeima ili bez! Mislim da je sve ovo krajnje neozbiljno….

Samo što smo krenuli uzvrpoljila se ekipa od kojih je jedan sa sunčanim naočarima. Susreli se sa jednim likom koji samo što se popeo, povukli se u stranu, a onda je krenuo razgovor.

„Mnogo si skup“

„Ne znam, ne zanima me, ja nemam baš puno vremena, silazim na sledeću, a vi kako hoćete!“

Čulo se šušanje nekog celofana, plastike, šta li je bilo pojma nemam…

„Hvala brate, spasio si nas!“

Onda se raziđoše svako na svoju stranu na kratko, vratili se, pomalo unezvereni, ispratili iz voza tog što „uskoro silazi“ i vratili se na svoja mesta.  Na vama je da procenite šta su radili, ja ne znam, neću da klevećem jer nisam svojim očima video. Ako me pitate kako sam se osećao te večeri, ne bih znao da vam to objasnim. Zapravo, bio sam i više nego šokiran, zbunjen, ne znam kako da objasnim. Zapitao sam se samo u jednom momentu, a gde je u ovom vozu policija, ili je ona možda samo zadužena da legitimiše one čiste, poštene i normalne i to na železničkim stanicama, ili osvetljenim peronima.

Nemojte da mislite da je ovo kraj… Sada sledi dokaz da je te noći taj voz bio bukvalno slika i prilika Sodome i Gomore. Nisam  verovao šta vidim i šta čujem…

Spavao sam kada me je drug šutnuo i probudio…

„Da li si normalan, šta je bilo?“-rekoh mu

„I jaoooo, i jaoooo, kondukter ušao sa jednom ženom u wc!!!“

„Daj ne zezaj me, molim te“

„Jel si normalan, videćeš, moraće da izađu“

Izgleda da je kondukter vešto natempirao odlazak u wc sa pratnjom zato što je razmak između stanica bio jako dug, po nekoj mojoj proceni, između stanica kojih inače ima često je rastojanje bilo nekih pola sata minimum.

Spavalo mi se, ali nisam smeo da spavam dok svojim očima ne vidim kako će da se izvede izlazak iz wc-a, mislim na ovu grupnu posetu  🙂

I stvarno, posle pola sata, izlazi prvo kondukter i kreće se ka prednjem delu. Košulja koja je bila lepo i pedatno upasana kada je odlazio sada  samo liči da je upasana sa delom košulje koja viri u predelu leđa. Počinjem da se smejem, doduše u sebi jer ne verujem šta vidim. Nakon nekih pet minuta izlazi i „gospođa“… Zaista ne mogu da vam je opisujem jer će vam se najverovatnije smučiti opis iste. Nisam mogao da zadržim smeh, prošla je pored kretajući se takođe ka predjem delu, i neverovatno zaudarala na znoj… Prošla je pored njenog „dragog“ koji je pisao nekome kartu, blago ga pomazila po zadnjici i nastavila napred. Izgleda da pored poznatog uzimanja para od putnika umesto karte po specijalnoj „dogovorićemo se“ tarifi naplata prevoza unapređena. U ovom slučaju, kod ovog konduktera najverovatnije može da se prevoz plati i nekim tako drugim uslugama. 🙂

 „Bože, šta li će sve da se desi još u ovom vozu?“ smejali smo se i komentarisali…

Živi, zdravi stigsomo grešnim vozom u Zaječar sa nekih 5 minuta kašnjenja. Prilikom izlaska iz voza, samo da vas obavestim, da je ona aktuelna gospođa iz voza te noći putovala sa sinom koji je star oko 10-11 godina i imala pregršt torbi. Jadno dete je najverovatnije spavalo dok je majka „morala da skokne negde časkom“. Žalostno i jadno…

Pošto smo Zaječar obišli u prošlom fleksovanju, mi sada nastavljamo dalje, pravac Prahovo Pristanište. Nikada nisam tamo bio i želeo sam da vidim gde je kraj te pruge, Dunav u tom delu i tu famoznu industriju o kojoj sam učio u osnovnoj školi.

Ušli smo u „šveđanku“ i čekali polazak. Kasnili smo nekoliko minita sa polaskom jer je stručna komsija (mašinovođa, kondukter i čistačica) proverava ispravnost toaleta… Puštali su stalno vodu i pokušavali da nađu „gde to curi“… Situacija je krajnje smešna bila… Gledate u face ljudi koji nestrpljivo čekaju da krenu, rano jutro, skoro 6:30, a na svaki minut se čuje zvuk vodokotlića kada se pusti voda (isti zvuk kao i u toaletima kod kuće) 🙂 I na kraju je samo bilo „zaključaj ga, nema da se upotrebljava“ 🙂

Krenuli smo, gledao u predele i nisam verovao kakve predele vidim, imao sam utisak kao da smo u Vojvodini, svuda je sve ravno pogotovu u delu ispred Negotina… Kondukter nam se malo kao čudio kada smo mu rekli da idemo do Prahova Pristanište, međutim, kako nas ne bi definitivno svrstao u ludake, rekao sam mu da neobavezno putujemo, obilazimo Srbiju i da imam želju da vidim šta sve ima u Prahovu.

„A joj, sinko, pa tamo nema ništa! Nikakva industrija, ništa, sve ti je ovde mrtvo. Jedino što ovde može da se vidi, pored ove stanice je ovaj zimovnik za brodove i to je to“

Zaista je bio u pravu, imao sam utisak da smo stigli na kraj sveta…. Samo smo mi izašli iz voza, a pogled koji se pružao je pucao na Dunav, na Rumuniju, koja je preko reke, i zaista zimovnik za brodove. Kranovi, dizalice, neke zgrade, sve je to staro, zarđalo, propalo, ama pustoš i ništa više… Uostalom, slike pokazuju više!

Onda smo se vratili, i krenuli ka Negotinu. Kakav Negotin može da bude u avgustu mesecu? Pun gasterbajtera sa dobrim kolima sa onom dozom bahatosti koji imaju kada dođu ovde. Sviđa mi se crkva u centru grada, obišli smo kuću Stevana Mokranjca, i muzej Hajduk Veljka. U Negotinu sam jeo fenomenalan burek sa mesom koji je za čistu peticu zaista. Pošto je pekarica jako mala, burek sam pojeo na nekoj klupi ispred neke zgrade koju su ljudi napravili izgleda za komšijsko druženje. Iako sam strepio i očekivao da će nas neko najuriti, sve je prošlo dobro, osim par čudnih pogleda.

Na stanici Negotin gde smo čekali sada voz kojim bi obišli Bor došli smo skoro sat vremena ranije. Sedeli smo na klupici kada smo ukapirali da se jedna te ista pesma ponavlja već skoro sat vremena. U pitanju je izgleda bila priprema  nekog  dečijeg performansa uz tu pesmu jer je pored numere „will.i.am – Scream & Shout ft. Britney Spears” konstantno dopirala dečija graja i pevanje ove numere. Sve se to čulo sa prvog sprata železničke stanice Negotin gde izgleda neko živi. Zaista pravo osveženje dok se čeka voz. Malo je smešno to što se pesma vrtela bukvalno sat vremena, ali ako je zbog neke dečije priredbe onda je opravdano. Čak, milsim da i dalje traje tamo ta pesma. Ako ima nekog iz Negotina, neka mi javi? 🙂

dav
„Šveđanka“ us tanici Negotin spremna za polazak ka Zaječaru

U Zaječaru smo presedali iz „šveđanke“ u „šveđanku“ sada se ukrcali u voz za Majdanpek kako bi stigli do Bora. Od Vražogrnaca, gde se odvaja pruga ka Boru, počinju fenomenalni predeli. Neverovatna razlika… Gledajući kroz prozor u jednom momentu imam utisak da smo u Šumadiji zbog brda i celokupne vizure. Onda prođete kroz tunel, i imate utisak da ste u „kamenoj“ Crnoj Gori. Fenomenalan osećaj, najlepši prizori su definitivno do sada baš na pruzi Zaječar – Bor.

Prvi moj utisak o Boru nije baš tako pozitivan. Ono što možete da vidite kada izađete iz voza je naravno železnička stanica, ali ne mogu da vam opišem koliko se tamo oseća nešto što možemo slobodno nazvati „pustoš“.

Kretali smo se od stanice ka RTB-u Bor… Na ulicama, niko od pešaka, ništa od automobila… Iskreno, tako nekako zamišljam Černobil. Nekako posle one gasterbajterske graje u Negotinu ovo dođe kao „hladni  tuš“… Približili smo se ulazu u RTB Bor. Ja sam se ježio jer je odatle dopirao zvuk nekih mašina, presa, ne znam čega… U glavi mi je odzvanjao stih iz pesme Đorđa Balaševića „…Al ja sam video visoke peći, fabrike, dim, široke njive, gradove što slobodni žive, decu i mir i jato ptica“, kao i ono „Bitola, Maribor, Rijeka, Nikšić, Zenica, Bor… „

dav
Ulaz u RTB Bor

Nakon kraće šetnje dolazimo do mesta odakle se pruža fenomenalni pogled… I dalje se ježim, ali ja ne pamtim da sam u skorije vreme našao neko  mesto odakle puca takav pogled. Slika će pokušati da vam dočara sve to, ali verujte, nema šanse, ono morate uživo da vidite… Ne znam koliko smo tu stajali, ali ja nisam mogao da se nagledam… I pored one pustoši koja je zaista primetna, Bor nije ružan, malo je drugačije koncipiran od drugih gradova, ali je ipak zanimljiv. Atrakcija je mogu slobodno da kažem i „spomenik“ kamionu Dameru pored koga je i najviši čovek na svetu mrvica J Osećate se tako jadno kada stanete pored kamiona. Poređenja radi, moja vidina je zapravo samo poluprečnik njegovog točka. Vrhunski. U povratku kada smo se kretali ka stanici smo uspeli da vidimo ljude, doduše ništa mnogo, ali opet… Razuvelio me je Bor da je zapravo toliko pust.

Sunce se polako spremalo da zalazi, a ja sam tek sada zapravo uživao u predelima duž pruge koji su bili obasjanim onim najlepšim zalazećim suncem… Nakon dolaska u Zaječar, presedamo opet na Rusa i krećemo ka Nišu. I gle čuda… Kondukter je opet onaj čikica od noćas… Međutim, nikakvih ispada osim naplate karata po tarifi „dogovorićemo se“ nije bilo. Izgleda da je aktivan nakon ponoći samo! U Niš smo stigli oko 10 minuta kašnjenja.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s