Srbija Fleksipas 2016/5, događaji ka Raškoj, Kraljevu i Paraćinu

Te noći je skoro sve bilo normalno osim vremena. Iako kiše nije bilo, temperatura je bila prava jesenja, ili možda zimska. Peroni niške stanice bili su potpuno prazni jer je temperatura te noći bila negde oko 13 stepeni sa tendencijom pada. Bili smo adekvatno obučeni za ove prilike, ali jednostavno nije bilo normalno da se u sred avgusta meseca nosi baš onakva garderoba. Dok smo sedeli potpuno sami na klupicama na peronima stanice čekajući 292 osećao sam kao da sam na stanici u kojoj ni jedan voz nikada neće doći. Jedino šta se u tom momentu čulo, bilo je brundanje automobila i poslednjih dnevnih polazaka autobusa koje je dopiralo sa ulice. Iako smo tu bolesnu tišinu prekidali ćaskanjem i smejanjem, zima je ušla u koske, pa rešismo da uđemo u čekaonicu stanice. Pogodite kakav prizor nas je čekao unutra?

Na samom ulasku u veliku i obasjanu čekaonicu, naše lepe niške stanice zapljusnuo nas je miris beskućnika na koje smo doduše već i navikli, ali ih je te noći zaista bilo i više nego dovoljno. Na najudaljenijoj klupici od izvora miomirisa se locirasmo ćaskajući jer sam drugaru te noći prepričavao neke događaje od predhodnog dana. Preko puta nas je sedeo neki čovek pristojnog izgleda. E, pogodite sada šta se dešava? Nije teško! 🙂

„Vaše lične karte“ izgovori osoba od oko 100 kilograma koja se ne znam kako stvorila ispred nas. Međutim, ništa novo, pa je možda ono što sam tada uradio bilo jako nepristojno. Pružio sam ličnu kartu dotičnom gospodinu, okrenuo mu leđa i nastavio da ćaskam sa drugarom ne prekidajući svoju priču. Bez ikakvog poštovanja i onog poštovnog ćutanja pred ovlašćenim licem o kome su me učili roditelji i nastavnici u školi… Tada je silom prilika iz mene izbio onaj najgori bezobrazluk i možda čak i nevaspitanje. Najsmešnije je što nisam zaklapao ni kada je od druga uzimao ličnu kartu. Ja se zaista izvinjavam, možda je prema gospodinu to  bilo krajnje nepristojno, ali i meni je dosta bilo više da me na svakom za mene zabavnom putovanju tretiraju kao poslednjeg ološa i kriminalca u zemlji za koju sam učio da je slobodna. Vrlo brzo je otišao, a mi i dalje nismo „zaklapali“ 🙂

Sa 60 minuta kašnjenja 292 se dovlači u stanicu brzinom od bukvalno 1 km/h! Nikada, ali nikada do sada voz nije sporije ulazio u stanicu… Mislim da mu je večnost bila potrebna od kada se pojavio u videokrugu do mesta zaustavljanja. Tooo!!! Naši vagoni! Sunce me je obasjalo i odmah mi bilo manje hladno kada sam video da se nećemo opet kočiti u „komfornim“ BDŽ vagonima. U vagonu prve klase marke „betejac“ 🙂 te noći je bilo bukvalno samo dva putnika!!! Niški putnici se ukrcali i očekivali smo da se krene nakon standardnog bavljenja od oko 15 minuta, znači oko 01h. Odličan tajming kako bi stigli na presedanje u Lapovu za voz koji za Kraljevo kreće u 3:38.

Međutim, krenuli smo u 1:15! Zašto? Zato što je malopre policajac rešio da izađe iz smrdljive i tople čekaonice i sada proverava legitimitet nekih njemu sumnjivih putnika. Sirena za polazak se doduše oglasila u 00:50h, ali se začulo „Ne puštaj ga još“.

U 1:15 ledena gvožđurija se pokrenula sa mrtve tačke i krenula ka Beogradu… E, ako mislite da je bio kraj svim mukama i da se može uživati grdno se varate. U vozu je neverovatno duvalo sa svih strana, iako su svi prozori bili zatvoreni. Duvalo je, nekako podmuklo… Ne znam kako da vam to objasnim… Temperatura je imala tendenciju pada, a kako je 292 ubrzavao unutra je bilo sve hladnije i hladnije. Međutim, ništa nije bilo baš toliko alarmantno…

Po već standardnoj priči, pojavljuje se kondukter, stariji čovek, nasmejan, lepo raspoložen, sa nakrivljenim kačketom…

Još na samom počektu gledanja karata obavio je poziv telefonom sa pitanjem „Jel čisto gore?“

Ništa novo zaista… Pogledao nam je karte, i krenuo dalje… Međutim, odvojili smo uvo kada je stigao do jednog putnika kako bi čuli šta se dešava iza nas i počeli da se smejemo – u sebi 🙂

„Dobro jutro, molim Vas, vasu voznu kartu!“

„Imam, kupio sam kartu, ali sam je bacio“

„Bacio!!!“

„Pa, bacio, nisam znao da mi treba više“

„Aham, dobro, onda pošto si tako pametan, sledeće stanica je Aleksinac, i tu izlaziš, ajde, ustaj da se spremiš za izlazak“

„Ne, ne  mogu da stojim“

„Uuu, kad ja mogu da stojim, možeš i ti, ajde bre diži se“

„Nemoj prijatelju, molim te!“

„Nema, molim te, slušaj naišao si na mnogo teškog čoveka“

„Nemoj, molim te, znaš ja…“

„Ajde bre dosta, da, da, ajde sad će mi kažeš kako ti nije dobro, izređaš celu familiju, kako ti ovaj bolestan, kako nemaš ovog, onog…“

„Nemoj prijatelju, pa šta da radim u Aleksinac u 2 sata ujutru“

„Isto prijatelju što si radio i u 1 sat na nišku stanicu. Ajde, diži se! Evo, sad će u Aleksinac da naiđe 293, vrati se u Niš, nađi si kartu, pa putuj posle do mile volje gde hoćeš soluncem“

I tada je usledilo naše vrištanje od smeha… Na kraju su zajedno stajali, i počeli da ćaskaju u „odeljku za pušanje“ kako je zovem prostor oko vrata, pripalili cigarete, i na kraju ga u Aleksincu ovaj kondukter lepo, čak domaćinski,  ispratio iz voza! Prosto neverovatno!

Međutim, kako smo se približavali Lapovu, stvar je što se tiče hladnoće postajala sve ozbiljnija. Nije pomagalo ništa, počela je hladnoća da probija kroz kosti. Ni duks, ni ranac preko stomaka, ama ništa te noći nije pomagalo. Možda jedino logorska vatra na sred vagona! 🙂 Nos nam se bio zaledio, nisam verovao da ću se u avgustu tako zalediti. Čak ja koji podnosim fino hladnoću sam se žalio, kako li je bilo drugaru koji je inače zimogrožljiv… nisam ni smeo da ga pitam.

Kasnili smo da stvar bude najjača, kilavio ga je samo tako… Nakon Jagodine smo ustali i pripremili se za izlazak, stajali i gledali dok je vreme prolazilo munjevito, a voz sve sporiji i sporiji…

Kod vrata su stajali neki ljudi sa nekim velikim tovarom, koji su isto silazili u Lapovu. Naišao je veseli i pozitivni kondukter… Nakon nekoliko rečenica uz cigaretu, rekli smo mu da imamo vezu za Kraljevo.

„A, za Kraljevo u 3:38. Auuu, koliko je to sati? Hmmm, daj Bože da stignete, ajde stanite vi bliže vratima ovde da čim stane voz odmah izletite. Molim vas napravite malo mesta momci žure na voz koji ide za Kraljevo“ rekao je ljudima koji su stajali pored vrata…

Međutim… 3:30, 3:35… nikako da se vide svetla stanice Lapovo… 3:38 mi i dalje u putu… Međutim, rešili smo da izađemo u Lapovu jer nastaviti sa ovom ledenom konzervom do Beograda bi bilo totalno suludo i nepodnošljivo.

„Silazimo, pa ne znam šta da je, ili se vraćamo za Niš, ili ne znam šta, ali izlazimo“

Mislim da je ovo trenutak kada smo mi fleski avanturisti psihički pukli od hladnoće i cvokotanja. Kondukter je stalno gledao na sat, gledao ka nama i uzimao telefon i razgovarao.

U 3:48 sam bukvalno iskočio iz vagona u Lapovu, drugar odmah isto iza i pregledača kola koji se našao tu onako zbunjeno i zaleđenom ukočenom vilicom upitao…

„Jel otišao ovaj za Kraljevo?“

Čovek nas je pogledao i smejajući se rekao

„Ne, nije. Eno ga tamo, čeka vas

Pokazivao je čekićem za pregled kola ka vozu koji se nije video jer je bio sa druge strane 292. Onako, pomalo panično, počeli smo da se razvrćemo kako da stignemo do njega, međutim, isti železničar reče…

„Samo polako, da ispratimo 292 i samo pređite“

292 je odmah nastavio ka Beogradu, a mi smo krenuli ka DMV-u za Kraljevo. Na vratima je stajao kondukter koji nas je dočekao.

„Dobro jutro, izvolite“ reče smešući se.

Ušli smo, seli u bukvalno prazan voz i krenuli istog momenta… Čovek nas je najverovatnije video u kakvom smo stanju, prišao, pogledao karte i rekao

„Momci, ako hoćete pređite ovamo u prednji deo, tamo je malo toplije, a i sad ću ja grejanje malo da pustim da se ne smrzavate“

Ne mogu da vam opišem to oduševljenje nakon te izjave! I stvarno, prešli smo, čovek je uključio grejanje u sred avgusta meseca i istog momenta se osetilo da greje.

E sad ja ne znam na koju foru nas je voz za Kraljevo čekao, mislim da je veseli kondukter iz 292 obavestio kolege u Lapovu da voz za Kraljevo samo malo sačeka. Ako je to tačno, HVALA TI DOBRI ČOVEČE! HVALA TI LEGENDO, HVALA TI DO NEBA, POMOGAO SI NAM DA REALIZUJEMO NAŠE PUTOVANJE, DA SE NE POKOČIMO OD HLADNOĆE, VIDI SE DA SI „STARA ŠKOLA“!!

Mislim da nismo ni Batočinu prošli kada smo se obojica pospavali u toplom DMV-u. Znate onaj osećaj kada se zaledite, pa uđete u toplu prostoriju i zaspite kao mala beba. E baš tako!

Probudilo me je sunce koje se probijalo iznad planina i iznad magle negde ispred Kraljeva. Međutim, Kraljevo, nije bila naša zadnja stanica. Nastavljali smo ka Raškoj. Međutim, kada smo stigli u Kraljevo, ukapirali smo da ne moramo da izlazimo iz voza, jer naša garnitura produžava baš tamo gde mi idemo… ka Raškoj. U Kraljevu je ušlo gro ljudi, ja sam stajao pored voza i pušio. Najsmešnija scena je ta, ja stojim pored voza, a svako ko ulazi me pita „Jel ovaj za Kosovsku Mitorovicu?“

Da li sam se previše uživeo u ulogu dragih mi železničara, svima sam govorio „Jeste, jeste, samo izvolite, još malo i krećemo“ 🙂

Nakon toga, počinju da pucavu prelepi pogledi duž Ibra okupani Suncem. Uživao sam i sada sam u problemu jer ne znam kako da vam to dočaram. U toplom vozu, ne baš neke brzine, uživao sam posmatrajući kako se niži stanice duž reke Ibar. Sve je još lepše izgledalo tog jutra jer su se smenjivali magla, Sunce, po neki oblak… Savršeno…

Počeli smo da se polako pripremamo za izlazak jer je sledeća stanica bila Raška. Najverovatnije znate šta može najviše da me iznervira dok ste čitali sve ove moje tekstove… Ne znam kako i ne znam odakle ispred nas se stvorila plava uniforma sa rečenicom „Vaše lične karte!“

Ovo je stavrno bio momenat kako mi je zaista sve, apsolutno u momentu preselo. Pa, dokle bre više!? Pisao je podatke iz ličnih karata kada sam mu finim tonom i ljubazno rekao:

„Znate, mi sada izlazimo ovde“

Ništa, ali ništa nije rekao, pogledao me je u vazonu „Ma, ko te …“! Kada je voz već počeo da koči bahato nam je vratio lične karte okrenuo se i otišao da sedi kod mašinovođe u upravljačnicu da sedi i puši (dopirao je miris cigareta odatle) jer je tamo već i bio pre ovog pretresa viđen. Samo ne znam kako je njemu dozvoljeno da sedi u upravljačnici, ometa mašinovođu, koristi duvan i slično. Ako je već na dužnosti, zašto ne prati i legitimiše ostale putnike (a bilo ih je)  a ne samo nas koji smo izgleda uvek na udaru. Zapravo to nas je iznervirao!

Zbog ovoga, prvi put smo bili nervozni kada smo izašli u Raškoj i pomalo siktali na sve. Međutim, čovek brzo shvati da su to neke minorne i marginalne stvari oko kojih zapravo  se i ne treba opterećivati.

Krenuli smo ka Raškoj, lepa i sređena varošica i živa atmosfera tog subotnjeg jutra. Posebno me je oradovala činjenica da u centru Raške u kafani Romansa 007 mislim da se zove, kuvaju dobru domaću kafu, koja, verovali vi meni ili ne košta 30 dinara (0,25 evra). Gledali su nas svi kao da smo pali sa Marsa, nepoznati smo im, sa rančevima u Raškoj, možda smo i opasni 🙂 Uzgled, samo u Raškoj sam primetio taj neki provincijalizam koji je bio mnogo izražen. Zaista, ali zaista su nas svi, ne samo u toj kafani gledali kao vanzemaljce. Posebno neprijatna situacija bila je kada smo obilazili crkvu u samom centru Raške, kada su četiri žene, prekinule neki svoj međusobi razgovor, sve četiri zaćutale i počele da nas odmeravaju od glave do pete. Vrlo zanimljiv i ukusan burek smo ovde pojeli. Da ne ispadne da sada samo nalazim neke zamerke. 🙂

U povratku, ista garnitura, isti kondukteri. Sunce je jače sijalo pa su sada celokupni predeli bili mnogo jasniji i lepši. U Kraljevu smo imali pauzu od oko sat vremena – nastavljamo ka Paraćinu! Kraljevo, koje smo inače obišli u prošlom fleksovanju i koje mi je posebno lepo, sada izgleda još lepše. Nakon kratkog skoka do centra grada, ukrcavamo se u DMV i idemo za Paraćin.

dav
Centar Kraljeva – po meni najlepši centralni gradski trg u Srbiji

Jako zanimljiva stvar je to što smo prilikom odlaska iz Niša vapili za grejanjem, a sada, zbog visoke temperature kukali za klimom. Međutim, i ona je radila! Eto, postalo je normalno da u sred avgusta, u toku noći radi grejanje, a u toku dana neophodna klima. Na ovoj deonici jedino što je ubijalo u pojam jeste brzina. Kretali smo se brzinom ranjenog puža, „klaj-klaj“ varijantom… Poludeo sam od site dosade… Mislim da sam hteo da umrem na deonci od Trstenika do Kruševca, mislim da je na toj deonici brzina bukvalno bila 10 km/h!

Kada smo stigli u Paraćin, požurili smo da obiđemo centar, škljocnemo nekoliko fotki, popijemo kafu i slično. Planirali smo da se vratimo putničkim 2905. Dok smo sedeli u prelepom kafiću u samom centru grada stalno sam na internetu proveravao koliko naš voz kasni. I uporno je stajalo 00:00. Iskreno, odmah mi je to bilo sumnjivo.

Nego, ajde, došli smo na vreme na stanicu kada sam sasvim slučajno pitao na šalteru koliko kasni voz za Niš. Odgovor me je šokirao:

„Uuu, ko zna kada će da dođe taj, 100 minuta minimum. Pala je kontaktna mreža negde tamo Ralja li beše, Resnik… pojma nemam, on je još tamo, ne zna se šta će da se radi, pa će da kasni“

Ali, ipak je kašnjenje od 00:00 koliko piše na sajtu tačno 🙂 On je iz Beograda krenuo na vreme, sad što još nije stigao do prve stanice to nema veze 🙂 Drug je zvao Lapovo da se malo detaljnije raspita…

I odmah nam je bilo sve jasno. Ako vam neko na železnici kaže „Ne zna se šta će da se radi“ ili „MOŽDA će ići zaobilaznim putem“ dižite ruke od železnice tada i bežite ne neki autobus glavom bez obzira jer ćete u suprotnom da čekate više od 3 sata, provereno, iz iskustva vam kažem.

Povučeni iskustvom, otišli smo na autobus 😦 Tek, kasnije, kada smo prošli pola puta Paraćin – Niš autobusom se javila informacija na internetu da taj voz kasni 4 sata i 18 minuta. 🙂

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s