Srbija Fleksipas 2016/6, događaji kroz Toplicu

Na kraju fleksi avanture ostavili smo grad koji je najbliži i koji će samim tim oduzeti vrlo malo vremena. Završnica ovog putovanja je bila upravo ono što predhodna putovanja nikada nisu bila. Noć pred obilazak grada smo za razliku od predhodnih noći prespavali svako svojoj kući što je da kažem specifičnost broj 1. Kao druga specifičnost je polazak kasno ujutru. Sva predhodna putovanja počinjala su oko ponoći ili u neko gluvo doba noći, međutim ovo putovanje je počinjalo oko 7:30 po čistoći Sunca glavne stanice Niš. Ovoga puta, nije bila neophodna oprema koja je neizostavni deo svake fleksi avanture, pa sam sve vreme mislio dok sam hodao da mi nešto nedostaje. Ranac sam sada parkirao do sledeće ozbiljnije fleksi avanture kod kuće i na ovo putovanje krenuo „kao da idem do prodavnice“. Ako se uzme u obzir i pređeni kilometri, ovo putovanje i zaista predstavlja „izlazak do ćoška i nazad“.

Stanica Niš, posle 7 sati ujutru izgleda vrlo pohvalno. Okupana Suncem, na stanici je u to doba veliki broj vozova koji su spremni za polazak. Pored mnogo vozova, veliki broj putnika (i to onih normalnih) defiluje ujutru po železničkoj stanici hitajući ka vozovima. Prvi put je stanica odisala životom, čula se graja, spiker je najavljivao česte jutarnje polaske. Kamo lepe sreće da je uvek takva. Definitivno prijatna neka slika koju je lepo videti, a nismo je viđali u ovoj seriji fleksovanja.

Na drugom koloseku, levo od staniče zgrade stajao je DMV koji je u najvećem brundao. Bez mnogo nekog dvoumljenja i zadržavanja na peronima ulazimo u voz i smeštamo se. Izgleda da smo negde u malom mozgu bili prestravljeni od onog „lične karte?“ pa smo brže bolje pobegli u voz 🙂

Kroz prozor sam gledao železničare, vozove i putnike. Novi Stadlerov voz za Beograd stajao je na petom koloseku, voz za Leskovac sa tri vagona stajao je na trećem. U tačno određeno vreme ruska garnitura krenula je ka jugu.

Dok je voz lagano skakutao sa pruge na prugu, pružao se pogled koji svaki putnik može da vidi samo kada vozom tuda prolazi. Ja kao rođeni nišlija, nemam baš tu mogućnost da svakodnevno zagledavam ovaj deo jer se jedino iz voza vidi. Gledao sam na napušteni i obrasli krug Mašinske industrije Niš. Koliko su tranzicija i priroda uzeli sve pod svoje najbolje pokazuje podatak da je neka od železničkih kućica pored pruge odmah tu pored stanice toliko urasla u šipražje da se već sada jedva vidi. U zagrljaju prirode jedva se naziru parkirane dizel lokomotive koje su baš na tom mestu osuđene da umru. Ustvari, umrle su odavno. Vrlo deprimirajuće. Nakon što krenu da se ređaju niška okolna sela prolazimo pored niškog zatvora koji se jako lepo vidi iz voza pogotovu izdvojeni deo ispod pruge.

Kako uvek odvojim uvo kada neko priča najvažnije to mi stvarno nije jasno… Jedan od železničara tog jutra je pričao kolegama ili nekim svojim prijateljima…

„Ja noćas na posao, kad ono, revizor! Ode na 292 koji je stanicu ušao u 00:45“

Da li je je moguće da nijedno putovanje ne može da prođe, pa čak i ovo na skroz drugi kraj zemlje i u drugo vreme, bez omiljenog fantoma 292!? 🙂

„Odmah, čim sam ukapirao da će na 292 da ide revizor, brže bolje nađoh imena i brojeve telefona konduktera koji su u rasporedu smena predviđeni za taj voz da im skrenem pažnju. Ipak smo ljudi, što da ne pomognem ljudima kad mogu?“

Jel i vama ovaj gore pasus izazvao onaj blagi kiseli osmeh? 🙂

Nakon toga ide ono što ja kažem „standardno“. Stanice, ljudi, i predeli ništa specijalno zanimljivi. U Doljevcu se odvajamo na sporovozni kolosek. Kažem sporovozni jer na toj deonici (od Doljevca do Prokuplja) brzina je ispod svakog mogućeg minimuma. Usporena „klaj klaj“ varijanta na deonici do Prokuplja traje kao večnost. Nakon Prokuplja već malo drugačija situacija. Nakon tunela ispod Prokuplja i mosta na Toplici situacija napreduje sa usporene na samo „klaj  klaj“ varijnatu! 🙂

Počinju predeli da budu lepši, ređaju se sela, a ono što je očito i vidljivo kako se približavate Kuršumliji je definitivno pustoš. Slikao sam neke stanice i presudite sami, vreme ne da je na ovoj deonici stalo, nego ja ukočeno i pre Drugog svetskog rata. Na pojedinim stanicama polovina slova otpala, ali i dalje pre naziva stanice nazire se reč „postaja“ koja se ko zna kada još koristila u našem jeziku.

Strogo po redu vožnje, kako vole da kažu železničari stižemo u Kuršumliju. Voz će dalje nastaviti ka Merdaru, a mi ipak ovde izlazimo. Onda sam se samo vratio jedno 20 godina unazad i zamislio… Eee, kako bi bilo lepo kada bi se nastavilo dalje i obišla npr. Priština u ovoj fleksi avanturi. Međutim, shvatih da je sve to završeno u davno prošlom vremenu nažalost.

Prvi uisak koji pruža Kuršumlija je vrlo pitom. Malo mesto, nekoliko ulica gore, nekoliko dole, vozni park građana iz doba SFRJ i toliko… Išli smo do manastira Svetog Nikole koji je na mene ostavio zaista jedan impozantan utisak. Prvo, odatle se pruža lep pogled na varošicu, a i osećaj u samom manastiru je prelep, sve odiše na mir i spokoj uz miris neverovatno lepog tamjana. Ako nekada prolazite kroz Kuršumliju obavezno posetite ovaj manastir, nećete pogrešiti.

dav
Manastir Svetog Nikole u Kuršumliji

Još malo smo švrljali po gradiću i već nismo imali šta dalje da gledamo. Ubrzo smo se uputili ka stanici gde smo čekali da isti onaj naš voz pristigne iz Merdara. Dok smo ga gledali kako dolazi pre reda vožnje (da dobro ste pričitali) gledali smo kako šine skakuću i pomeraju se ispod ruskog DMVa.

E sada, rešio sam da dočaram te stanice i tu pustoš koja je  više nego rpimetna duž ove pruge. Stanica Pepeljevac, izvolite, pogledajte!

dav
Stanica Pepeljevac

Nakon toga, ide, po meni najstrašnija ili najzanimljivija stanica Barlovo. Ta stanica se ne koristi za prihvat putnika, ta stanica služ kao prostor za život romskih porodica!

Nakon Barlova, stanica Pločnik. Ne znam kako je i šta zamišljeno, ali voz staje dosta daleko od same stanične zgrade. Najverovatnije su pre postajali koloseci na ovoj sada zelenoj površini, ali ih je pojelo vreme i briga o železnici.

dav
Stanica Pločnik

Nakon toga ide još nekoliko stanica koje nisam uspeo baš da slikam najbolje – razumite to je zbog velike brzine kretanja 🙂 A onda, konačno nešto živo i lepo, stanica Prokuplje!

dav
Prokuplje

Nisam siguran koja je stanica po redu posle Prokuplja, a nisam ni siguran kako se zove 🙂 Ali, zanimljiva je što na natpisu ispred naziva stajališta stoji reč „postaja“.

dav
Postaja… ne vidi se, vreme je odnelo slova 🙂

A onda ulazak u Žitorađu. Ako ste se nekada pitali, gde možete da se provedete i da doživite noćni život Žitorađe na najbolji mogući način možda će vam ova slika pomoći!

dav
Night CLUB… negde u Žitorađi 🙂

Nakon toga, brzina varira između neverovatnih 25 do 35 km/h. Sve do Doljevca kada brzina lagano raste do nekih 60 km/h. Međutim, zadnja stanica Niš je jako blizu…

I po redu vožnje, glavna železnička stanica Niš. Kraj fleski avanture 2016 tačno u 15:12 časova na moju veliku  žalost…

I ne znam zato, ali eto, izabrao sam ove dve slike za kraj putovanja seta Srbija Fleksipas 2016 koje sam napravio baš tada na kraju…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s