Bratislava, ljudi i događaji

Hvala Bogu i svim nebesima od onog dana kada se neko ipak setio ove bedne raje na jugu ove lude zemlje i aktivira naš aerodrom „džabaka“ avio kartama kapitalističkih avio kompanija. Do tog dana aerodrom sam video samo na displeju gradskog autobusa kojim sam svakog radnog dana išao do posla.  Famozni „aerodromski“ ili „kružni“ me je tog dana odvezao do poslednje stanice, mesta na kome je neko osamdesetih „bacio“ pare u izgradnju istog u nadi da će od ove selendre nekada napraviti grad. Nekadašnju nečiju viziju osavremenjavanja selendre nismo uspeli da uništimo kao mnoge druge stvari u ovom „gradu“.

Zgrada nalik na prokupačku autobusku stanicu okovanu skelama je u meni izazivala sumnju da se odatle uopše negde može otići. Sedeo sam u holu niškog aerodroma, gledao reklamu za niško pivo, i slušao bušilice sa svih strana jer je naš niški „pogled u svet“ u toku opsežne rekonstrukcije. Sve je bilo tako nestvarno! Moje ponašanje je bilo kao ponašanje deteta koje prvi put ide na ekskurziju. Pošto sam obavio famozni „check in“ na šalteru među prvima, stao  sam u red za „ono dalje što treba“. Moje iskustvo sa letenjem je zapravo toliko na nuli da sam rešio da slepo poslušam savete drugara koji mi je samo rekao „samo gledaj šta ostali rade“. I tako, stajao sam u redu i zevao šta ostali rade i imitirao ih, i to vrlo uspešno.

Kada sam prošao kroz metal detektor, a pritom nisam zapištao bio sam srećan kao da sam već stigao na odredište. Sedeo sam, kažu da se to zove „gate“, sa ostalim smešnim svetom i čekao da avion stigne kako bi istim tim otputovali. Kada se začuo huk, i kad se svi zalepiše na ona stakla znao sam da će uskoro da krenemo ka čudu koje se zove avion. Oteraše nas u neki tunel nalik na plastenik u kojem je bilo 20 stepeni više i iz kog nije moglo ništa da se vidi, ni gde idemo, ni šta ima oko nas. Kad otvoriše vrata plastenika pojurismo svi kao za autobus za Lokošnicu u 15:30h. I mlado i staro sa koferima koje zasecasmo odavde kao muve bez glave polutrčećim koracima jurnusmo ka avionu. Jedino što se tada čulo bilo je „lele slikaj me, slikaj me“, „da se vidi avion, ovako, ovako“… Uz stepenice ka avionu beše manji zastoj… Tada je već krenulo „Jel te strah?“ pitali su svi svakoga bez obrzira da li se znaju ili ne… „UUU, pa ja sam letela sa avion? Kad bre? Za Dubrovnik 1972. godine!“ .

Stujard koji je stajao na vratima i svima govorio „Hello“ jedino se meni obratio sa „Dobrý deň“, a kada je ukapirao da nisam slovak, beše mu malo bedara. Nema veze drugar, hvala na komplimentu! E onda kreće cirkus, guranje između sedišta, uz povike „Ovde si je naše mesto“ sa sve koferima i torbe koje zasecasmo! Najjači su baba i deda koji su išli u suprtnom smeru, zaglaviše se sa  svima nama uz „lelee pritisnuše me“. Kada se svi nekako smestismo na svoja sedišta, kreće demostracija osoblja šta da se radi u slučaju opasnosti. 80% ljudi u avionu su počeli da se smeju ljudima koji su izvodili performans između sedišta.

„Ako se skrkamo neće nam ništa pomogne, samo lepa uspomena“ Vozi bre da si kratimo put tiho se viorilo se u avionu! Onda je avion lagano krenuo do piste… Razmuvaše se ljudi, čak i oni koji ne sede pored prozora guraše glave preko drugih da vide… A onda je avion naglo ubrzao i počeo da rapidno povećava brzinu… Za tren se svi ispogledaše uz poluskamenjene face, a onda kada smo dostigli neku meni čudnu brzinu pomislih… ili će uzletimo ili će završimo u Trupale, treće nema… Tada se avion odvoji sa piste i tada se začu „lelkeeee poletesmo, leleeee“…

Skamenjene face i dalje beše prisutne u avionu. Onda se svi uzmuvaše pa počeše da menjaju mesta u avionu kako bi svako sedeo pored prozora da vidi. Osoblje počelo da nudi kafu, naravno mislim da niko nije kupio. Onda je osoblje nudilo neku vrstu nagradne igre na šta jedna žena reče na glas „ovo li je tombola ili avion, lele pogledaj kakvi su ovi, more mi smo najlepši narod na svetu“. Posle neuspele akcije kupovine kupona za neku nagradnu igru, sledi prodaja parfema od strane osoblja … Počeše ljudi da se smeju uz komentar „aman, ovo li sad se napravi na pijac, kaži mu da vozi tamo, i ne utepujte se“… Posle nekoliko turbulencija koje su fantastične zaista, i mnogo vrisaka po avionu uz „kuku lele“ počesmo da se spuštamo. A da, svi idu za Beč iako avion ide za Bratislavu. Kada smo sleteli u Bratsialvu na Letisko Milana Rastislava Štefánika i kada sam ugledao zgradu aerodroma verujte da nisam verovao šta me snašlo. Za sat vremena i 10 minuta da budem u Bratislavi, to je možda samo u snu bilo moguće. Morali smo svi da uđemo u bus koji bi nas odvezao do zgrade aerodroma koja je zaista bila blizu, ali mora. Međutim pojedini su hteli pešice, čak su i krenuli pomerajući žute trake uz objašnjenje „pogle ga gde je“. Posle kratkog ubeđivanja sa radnicima obezbeđenja na aerodromu ipak su išli u bus. Na pasoškoj kontroli, kada svi nahvataše wi fi počeše glasni razgovori, izbacivanje slefija i slično uz „sletesmo, gde ste vi, jel stizate da nas pokupite iz Beč“. Posmatrao sam celokupni onaj cirkus i verujte nije mi bilo smešno…

Došao sam na šalter, predao pasoš i rekao na slovačkom „Dobrý deň“… Policajac iz perioda Čehoslovačke me je pogledao, pogledao moj pasoš i krenuo…

„Milan, váš letisku!!“ (Milane, ovo tvoj aerodrom 🙂 )

„Kam ideš?“ (Kuda ideš?)

„Nie je Viena?“ (Ne u Beč 🙂 )

„Milana Vaše Bratislava“ (Milane, Bratislava je tvoja)

I rukom pokazao uz osmeh da mogu slobodno da krenem. Počeo sam da se razvrćem da vidim „Exit“ da se što pre evakuišem iz zgrade. Prijatno me je iznendaio ovaj policijski službenik!

Izašao sam iz zgrade Letiska i gledao u nebo. I dalje nisam verovao da sam za samo sat vremena i deset minuta već u Bratislavi. Povukao sam kofer i uputio se u pravcu stanice gradskog autobusa. Kupio kartu na automatu i ubrzo se stvorio bus 61 koji sa Letiska vozi na Hlavnu stanicu (Glavna železnička stanica). Ogromni škodini zglobni bus u crveno – crnoj kombinaciji je u suton tog dana izgledao nekako previše moćno. Ušao, otkucao kartu, seo i onda je krenulo uživanje u vožnji dok se bus polako približavao gradskom jezgu Bratislave. Dve stanice pre kraja u bus je ušla i kontrola. Kada smo stigli na poslednju stanicu kontrolor je svakog putnika zamolio da izađe na prvim vratima. Pogodite ko je u autobusu ostao „zarobljen“ bez karte!? Naravno, putnici sa srpskog govornog područja koji su se prenemagali i objašnjavali kako nisu ništa  znali. Dok sam izlazio iz busa čuo sam samo kako kontrolor ponavlja „50 evra, 50 evra“. Šta je sa njima bilo ne znam, ali sam ja konačno stupio na bratislavski asfalt i krenuo ka hostelu.

Već je pao mrak, Bratislava mi je bila mnogo lepša nego što sam je upoznao preko „google viewa“. Stigao sam u hostel, predstavio se i ljubazna radnica mi je dala sve neophodne informacije i odvela me do svoje šestokrevetne sobe. Bila je prazna, nije bilo ostalih gostiju. Odlučio sam da se ne zadržavam previše već da krenem u obilazak grada. Hodao sam glavnim ulicama starog grada, sve je bilo tako tiho, obasjano, lepo kulturno! I dalje nisam verovao, u podne sam bio u Nišu, a evo, već sada oko 20h lagano šetam centrom Bratislave! Kada sam se vratio u hostel, tu su već bili moji cimeri sa kojima ću da provedem moju prvu hostelsku noć.

Lik je leškario u krevetu, nosio je farmerice, ribok patike, crnu majicu… Moje visine tamnije puti, po načinu oblačenje odmah sam mogao da ukapiram da ako nije sa Balkana, onda je definitvno iz Turske. I gle čuda, turčin je! Međutim, on nije uopšte bio raspoložen za bilo kakvu komunikaciju. Mislio sam da u tim hostelima dominira to druženje i ćaskanje sa svima. Međutim, nije baš tako. Skoro pa niko ne želi da razgovara, već svako gleda svoja posla.

U krevetu odmah pored mog sedela je studetkinja koja se pričala francuski na mobilnom. Nasmejala se, upoznali smo se i nastavila da priča. Onda sam ja počeo da se razvrćem u nadi da nađem utičnicu za punjač. Prekinula je razgovor i objasnila mi da utičnicu nemam tu kod kreveta, već tamo i tamo… nastavila je razgovor. Oduševila me je koliko je bila ljubazna i što me nije pustila da sam zevam iza i pored kreveta. A onda je progovorila španski!

Onda se pojavila jedna prelepa, neverovatno prijatnog izgleda, žena od oko 45 godina, sa svima se pozdravila i smestila se u sobu. Ona je bila raspoložena za priču. Ćaskanjem sam saznao da je iz Praga, profesorka češke književnosti, uplatila je neki kurs u Bratislavi, a hostel je izabrala samo zato što je zanimljivi od hotela jer će „upoznati neke nove i zanimljive ljude“. Skamenio sam se kako razmišlja jer sam odmah pronašao analogiju sa ovim ovde našima koji bi prvi uslov za bilo koji smeštaj bilo: biseri, bajadere, đakuzi, k… i palac! Mentalitet je čudo!

Prva noć u hostelu je protekla kao da sam je proveo u svojoj sobi. Svanulo je fantastično, sunačano jutro. Sa kafom sam izašao da bih ispušio prvu jutarnju cigaretu jer prokletnici u EU svuda brane pušenje. Gledao sam u prelepo, čisto nebo i slušao cvrkut ptica. I dalje je sve bilo kao san iz koga nisam želeo da se ikada probudim. Taj dan mi je bio planiran za sve moguće i nemoguće znamenitosti Bratislave. Onako lagano, sa svojom mapom sam se  zaputio da osavajam presotnicu Slovačke.

Zamak je bio prva moja stanica. Prelepo zdanje koje ponosno stoji iznad Dunava i zaista deluje i više nego impozantno! Pored toga, sa tog mesta se pruža prelep pogled na Dunav i na donji deo Bratsilave. Sedeo sam na zidiću, pijuckao pivo iz limenke, gledao na Dunav i Bratislavu i uživao u miru jer u to doba nije bilo nikoga. Izgleda da je previše rano za sve one lude turiste koji jure svuda u grupama. Nakon tog jutanjeg chilla sam se lagano spustio do centra i zaputio se na Slavin. A centar kao centar, što bi rekla ova moja cimerka francuskinja – španjolka kada je zvala kući „Bella, hermosa, llena de monumentos históricos!“ U prevodu, puno istorijskih spomenika, prelepih građevina i mnogo, mnogo zanimljivih statua!

dav
Zamak

Tačno 222 stepenika Puškinovom ulicom mi je trebalo da se uspenjem do Slavina, mesta na kome se nalazi fantastični spomenik svim palim sovjetskim vojnicima u oslobođenju Bratslave. Ja kao komunista iz SFRJ sam jednostavno to morao da vidim! Prvo što sam video kada sam se popeo na tu visinu bilo je nekoliko devojaka koje su se glupirale na ovom spomen kompleksu. Glasno su se smejale! Zamolile su me da ih slikam. Slikao sam ih i ovako i onako i onda mi je jedna od njih rekala da im dam telefon kako bi i one mene slikale. Naravno, sve na engleskom. U tom momentu sam onako sam za sebe prokomentirisao „gle li mi je telefon“ na šta one „Oo bratko odakle si ti?“; „Srbija“; „Pa, pričaj srpski da te ceo svet razume. Mi Makedonija“; „Šta Niš, pa mi smo komšije, mi od Skopje“… I sad zante kada se zamajete sa nekim našima na kakav cirkus sve to izađe.

Pored velelepnog obeliksa sa Slavina se pruža i više nego prelep pogled na bukvalno celu Bratsilavu. Pozdravih pale borce stiskom pesnice i nastavih dalje…

Sledeća stanica je bio muzej saobraćaja. Zapravo, ne postoji grad koji posetim, a da  ne zavirim u muzej saobraćaja ili nešto bar nalik na tu fantastičnu dinamičnu pojavu. O muzeju saobraćaja bih mogao da pričam do prekosutra, ali neću, to samo mene izgleda impresionira. Najviše su me oduševile škode koje ponosno stoje, a kod nas se i dalje voze, nekadašnja auto škola sa sve simulatorima, kao i tehnički pregled.

Nakon toga sam krenuo da obilazim građevine socio modernizma, konkretno impozantno zdanje slovačkog radia, i Trga slobode… tamo sve pršti od socijalističke gradnje! Ogromne upravne zgrade, ogromni park sa nekom specifičnom fontanom, i sve, ali sve je tako dobro. Jednostavno, šta da radim kada sam ceo svoj život proveo među socijalističkim arhitektonskim zdanjima i sve mi to uliva neku dozu sigurnosti, neki osećaj pripadnosti, nešto na šta sam navikao. Lepa je i gotika, ali ja na to zaista nisam navikao! Naravno, morali su i to da pokvare. Baš preko puta zgrade slovačkog radia, koja je remek delo sociomodernizma, napravili su zgradu od skoro 30 spratova u metal-staklo fazonu. Mogu da potpišem da je to namerno, kako bi se ovo socijalističko remek delo obrnute piramide bacilo u senku. Iz revolta i besa, nisam ni želeo da slikam taj kontejner od 30 spratova u metal-staklo fazonu! „Duše prodane“, pomislio sam!

Lagano sam se spuštao kao srcu Bratislave gde je već sve vrilo od turista koji su mlatili selfi štapovima kezeći se kao nezdravi. Dok sam se približavao srcu Bratsilave video sam i Hotel Kijev, nekada najpoznatiji, luksuzni hotel koji je verovali ili ne toliko impoznatan da nemam reči. I on je u sociomodernističkom fazonu! Naravno, taj hotel je sada „vila promaja“ i eto tako stoji i propada… Izgleda da ovde više nije ništa dobro došlo što ima veze sa istokom i tim nekim starim „dobrim“ vremenom.

Od silnog hodanja mogu da vam kažem da su creva počela opasno da krče. Iako je na svakom ćošku moglo da se nabavi razna turska hrana i slično, rešio sam da poslušam savete sa interneta i posetim Slovensku krčmu gde ću da probam nešto tradicionalno sa tog prostora. I tako je bilo, naručio sam polevku! Polavka je zapravo krem supa od belog luka sa rendanim kačkavaljem koja se služi u domaći hleb. Uostalom, slika govori mnogo više od reči! I da, polevka i „naše domaće pivo“ od 0.5 – ukupno 6 evra!

dav
Polevka

Pošto sam se toliko naždrao da nisam mogao da se krećem, stajao sam ispred krčme jedno 15 minuta, pušio dok je moj želudac uporno vario celokupnu hranu koju sam progutao. Međutim, u obližnjoj prodavnici sam nabavio limeku piva od 0.5, otvorio i krenuo da cirkam šetajući kroz grad! Konačno, konačno, niko me čudno ne gleda, zagleđuje i da bulji u mene dok kulturno hodam ulicom, uživam i cirkam svoju omiljenu tekućinu! Kad bih tako prošao Pobedinom ili ne daj Bože Kazandžijskim najverovatnije bi me svi slikali, snimali, a onda kačili na net uz „propalica“, „alkos“…  Ne mogu da vam opišem koliko sam bio srećan, zaista je sve bilo kao san! Ali stvarno!! Jednostavno, ta opuštenost i gledanje svoga posla je nešto što me oduševljava u svim evropskim gradovima.

Nisam želeo nazad u hostel, seo sam u tramvaj i rešio da obiđem naselje Petržalku. Naselje budućnosti, prepuno prelepih stambenih zgrada koje su pune mladih ljudi sa malom decom. Neki lep, mlad i izgleda srećan svet!

U hostelu nas je napustio turčin i ona francuskinja – španjolka. Pojavio se i neki nenormalni japanac koji ni „hello“ nije znao da kaže kada je ušao već se odmah zabuljio u svoj tablet. Ne znam zašto, odmah, tj. čim sam ga video bio mi je odrvratan. A onda se osoblje hostela ušlo sa likom u odelu i kravati, koji se smestio u krevet i sa svima prišao da se pozdravi.

Pošto niko nije bio raspoložen za priču osim mene ja krećem konverzaciju sa ovim likom. Neka vrsta nezadovoljnog japijevca koji mora da radi vikendom i koji je iz Slovačke, ali je poslat u Bratislavu da radi i nedeljom. Kaže da mu je život samo rad i rad, psihički previše naporan, da kada dođe kući omanda 4-5 limenki piva i da zaspi. Iako kaže vidno umoran, on i ovde ne želi da menja tradiciju i pita me, da li želim da mu pravim društvo u cirkanju! Bože, ne mogu da vam opišem to zadovoljstvo kada sam shvatio da ću se ucirkati pričajući na engleskom!

Sve u svemu razgovor je tekao vrlo lagano kao i limenke Kozela od 11% alkohola. Brat slovak koji je tokom razgovora psovao sve živo u EU nam je poručio da uživamo dok ne uđemo u tu prokletu organizaciju. Psuje što ih smatraju nižom rasom, što su cigare skupe, što je svuda zabranjeno pušenje, što nema svoj život, što je korupcija na maksimumu, što ne postoji više srednje klase, što ima mnogo bogatih, i sve više siromašnih… Ne mogu da vam opišem koliko nezadovoljstvo! Iako fino zarađuje za pristojan život, on to ne želi. Bar tako kaže!

Razume nas ovde na Balkanu. Kaže da je u školi učio o jednoj jakoj industrijskoj i bogatoj zemlji koja se zvala Jugoslavija. Zna i da je baš tu zemlju Zapad srušio! Kaže da nismo degenerečni kao nemci koje očima ne može da gleda. Zna i da nismo zločinci iako nas svuda u medijima tako predstavljaju. Kaže zna sve… Kada sam počeo priču o platama, gledao me je čudno i na moju informaciju o  mojoj plati, gledao me je izbuljeno i pitao u fazonu „Brate, pa kako vi onda živite uopšte!“ E na to nisam zaista znao da mu dam odgovor… U jednom momentu, nakon nekoliko limenki lik je rešio da komunikacija prestane na „fašističkom engleskom“ i da ja pričam slovački, a on će srpski! Ljudi moji, uspevali smo. Najverovatnije je pivo pomoglo u svemu tome! 🙂

Sutra rano ujutru, nakon jutarnje kafe i cigare lagano sam se uputio ka železničkoj stanici sa namerom da posetim Brno u Češkoj. Železnička stanica je sva vrila od ljudi, sa razglasa su najavljivani vozovi na skoro svakih 5 minuta. I, po redu vožnje na „nastupište 2“ pojavila se, tačno u minut, železnička kompozicija na relaciji Budimpešta – Hamburg! Smestio se u jedan od 9 vagona i nisam verovao šta vidim. Voz je neverovatno čist, uredan, prijatno mirišljav, ima utičnice za mobilne telefone, wi-fi, poslugom koja nudi piće, dispeljem sa nazivima narednih stanica, informacija o brzini kretanja…. Falila je samo još neka trbušna plesačica da ugođaj bude potpun. Nisam verovao  šta me snašlo, leteli smo 120 km/h kao kod nas na koridoru X, nekih 20 kilometara. A nakon što smo ušli u Češku, jurio je 160 km/h. Da, dobro ste pročitali! A onda sam izašao u Brno!

Ne želim o tome da pišem, toplo vam preporulujem da posetite ovaj pitomi češki grad koji je jednostavno sve ono što Češka kao najlepša zemlja na svetu ima… Lepe građevine, divni ljudi, retro tramvaje i najlepše pivo na planeti Zemlji. Starobrno obavezno, ali pod obavezno! 🙂

U povratku opet fantastični voz, samo što sam sada rešio da inoviram stvar i da posedim u restoran vagonu. Fantastična energija, ljudi sede i posmtaraju zalazak sunca dok voz ide 160 na sat… Neko pije kafu, neko čaj, a ja tamni Staropramen! Iako sam za celokupno putovanje mislio da je san, ovo je ja mislim bio san u snu! I to onaj najlepši mogući, ali ipak sa jednom manom… Da mogu bar da pripalim cigaretu!

dav
Hamburg – Budapest (Staropramen dunkel u vagon restoranu)

I sutrašnji dan je bio onaj najtužniji… A to je, povratak u relanost, tj. povratak u „majku Srbiju“…. Vukao sam se kao prebijen ka aerodromu! A onda sa nekom bojazni da li ću se snaći na aerodromu kako treba, kreno po redu da završavam formalnosti. Prelep aerodrom sa opet sada nekom tužnom pričom. Bio sam smlaćen kao niko! Nisam jendostavno želeo nazad. E sada idu ono što se kaže „kadar nevera“ jedno sto puta. Oko gejta 11 koji je bio rezervisan za Niš počeše da se skuplja poznata svita. Svako, ali svako ko je došao je gledao u gejt 10 (za Dubaji) i komentarisao „Ajmo, za DubaJi“, „Baš bi voleo sad da krenemo za DubaJi!“  🙂

Kako su ljudi ulazili u gejt svi, ali svi do jednog je odmah pojurilo da samog kraja hodnika iako im je rečeno da tamo idu samo oni koji imaju prioritet. Šta misite zašto? Da bi se što pre slikao avion i da se najverovatnije umuvaju što pre u avion da zauzmu svoje mesto! I da, da se slika što pre objavi jer je wi fi dostupan bez šifre i jako dobro radi! Osobolje je jedno 20 puta sigurno opominjalo ljude da ne idu tamo već „into the gate“! U „into the gate“ su svi komentarisali kako bilo u Beč i šta je koliko koja stvar plaćena! Znate, kao ono kada odete subotom na pijac, e takva nekakva energija i situacija! E tek sam se tada smorio kao niko do sada! Dočekasmo i to da nas puste ka avionu. Nastade opšti stanpedo! Nego dobro, to smo mi, samo da nam neko ne zauzme mesto iako svi imaju svoje sedišze. I dalje mi to nije bilo uopšte smešno!

I onda, fantastično poletanje, pozdravni pogled na Bratsilavu, pa lep naš aerodrom, još lepši „kružni“ bus u kome čuh staru rečenicu koja me je kao hladan tuš vratila u realnost „ja li ću radim za dvaes iljade!“

Do sledeće skitnje vaš Trafficman!

Advertisements

2 Comments Add yours

  1. Negoslava каже:

    Lepo, lepo. Ova što ti lajkala tekst, pored mene, i ja, namučismo se u Bratislavi oko povratka u Beč baš zbog tih koji već na aerodromu zauzmu sva mesta u busu pa… ti posle u gradu vidi šta ćeš 😉 , a kako li će tek sada da bude, ne znam. Uglavnom,zahvaljujući tebi ponovo prošetah ulicama na koje ću nekad opet da se vratim.

    Свиђа ми се

    1. trafficman каже:

      Drago mi je da sam Vam pomogao u toj „šetnjici“ po Bratislavi. Veliki pozdrav! 😊

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s