Felicita na vrhu čizme italijanske

Taj dan je bio tako grozan. Sivo, sumorno nebo, kiša i prohladno vreme nikako nisu bili asocijacija za neki jun, a još manje za neki letnji „city break“. Avion mi je po redu letenja kretao u 19.35h. Kao ispušena muštikla sam se vukao do aerodroma. Autobus poklon gostujuće Vlade Srbije me je odvezao, sada do već rekonstruisane zgrade aerodroma Niš. Niti kakvog uzbuđenja, ama ništa, kao da sam pošao na kafu u grad. Gužva u unutrašnjosti aerodroma me je malo razbudila. Čulo se njakanje ljudi, dranje, kao na Velikoj pijaci subotom oko 10h. Prošao sve kontrole i opet nisam zapištao na metal detektoru! 🙂  U čekaonici nakon svih kontrola, dobro ajde u gejtu sam stajao jer mesta za sedenje nije bilo. Posmatrao sam svoje saputnike. Od svih sorti i vrsta. Iako je zabranjen unos tečnosti u avionu neki brat je nekako uspeo da prošvercuje plastičnu praznu bocu od 1,5l. Nakon svih tih kontrola, tu praznu flašu je punio vodom krišom u aerodromskom wc-u. Zanimljivo, nikada mi to ne bi palo na pamet! 🙂

Opet je krenula standardna jurnjava ka avionu, mada opet u boljoj varijanti nego kada sam išao za Bratislavu. Sada su u čekaonici i u onim tunelčićima koji vode ka pisti postavljeni ventilatori, i to oni veliki crni sa prskalicama kao u letnjim baštama kafića. Najverovatnije je neko pre mene tu doživeo toplotni udar! 🙂

Smestili se konačno u avion, i taman sam se poradovao da će mesto pored mene biti prazno pojavila se jedna kurpulentna romkinja zanimljivih mionirisa koja je rekla

„E, ovdE sam ja“;

„E, baš tu“ rekoh ja.

Nakon ukrcavanja odmah je krenula demonstracija šta u slučaju opasnosti i upozorenje da se isključe mobilni telefoni.

„Ako ja isključim telefon, jeR će mi ostane posle moj broj!?“

„Ostaće, ostaće“ odgovorih mojoj saputnici, a onda sam video kako gasi svoju Nokiju 2100!

Uzleteli smo uz mnogo manje vike i euforije kao što je bilo prošlog puta. Međutim, zanimljiva je bila ekipa putnika. Mahom neki parovi, ljudi sa malom decom, neki biznis tipovi i tako… kao što rekoh, od sve sorte. Nikada prisutnije ljubakanje u avionu, i dok smo mi tako leteli, parovi su se cmakali, a mala deca neobično mnogo i jako urlikala. Generalno, previše bučno, kao da je nešto najavljivalo da se ide u jednu bučnu zemlju! 🙂

U avionu je odjednom zavladala velika vrućina i to baš nekako naglo, nešto kao kada motor kuva ili možda gori. Mislio sam da je samo mene obuzela vrelina ona klimakterična  🙂 Međutim, idila u avionu naglo prestaje , niti se više ko ljubaka, niti Bože daj, sada se samo svi razvrću i zapitkuju međusobno „zašto je ovako vruće!?“. Ličilo je na početak horor filma, tj. početak borbe za goli život, kakvo crno ljubakanje, kakva idila! 🙂 Onda je krenulo histerično drndanje klima iznad sedišta u svim smerovima i pravcima. Deca su uprkos toj frci i dalje vrištala. U celom tom haosu, romkinja koja sedi do mene vadi keks koje je ne znam kako smotala preko kontrole i ručka si bez pardona i ne haje za kuvanje. 🙂  Kada je histerija dečijeg urlikanja dostigla, ja mislim maksimum, dobrodušna romkinja daje detetu bombonu (koje je isto ne znam kako smotala preko kontrola) i kaže:

„Uzmi, uzmi, samo da prestaneš da plačeš“

Na to će majka deteta da se prijavi izjavom decenije:

„Ljubi tetu što  ti dala bonu“!!!!

Sada bi trebalo da stujardi i stujardese startuju sa prodajem akcijskih parfema. Kada je stujard krenuo da najavljuje na mikrofonu da će uskoro proći i ponuditi parfeme koji su na akciji i koštaju svega 20 evra, on se čovek tako sapleo da je u momentu kada je poleteo da padne uključio i mikrofon i onda se prvo samo čulo „Aaaaa“ I nakon tog „Aaaa“ bi definitivno bilo „Trššš“ da se nije zadržao za zid aviona. Ajde što su se njegove kolege i koleginice smejale, nego što smo se svi mi za stomak držali. Zabavi nikada kraja zaista.

I evo, uskoro se najavljuje sletanje aviona. Sleteli smo u 21.30 i bilo mi je jako čudno to što je u Bergamu i dalje bio dan u to doba! Sada već drugi stujard koji je izgleda revoltiran što je najverovatnije pod kaznom na letu za Niš je počeo da se dere na putnike koji su brže-bolje odmah krenuli da ustaju i da uzimaju stvari kako bi se prvi nacrtali na vrata aviona. Nakon te vaspitne metode, svi su sedeli kao bele lale i čekali da on da odobrenje da može da se ustane. Kako je lako ljudima uterati strah u kosti, bravo! 🙂

Iako sam žurio, ipak nekako nisam jurio. Kako sam izašao iz aviona pogled koji je puko u tom momentu je bio i više nego prelep. Videla su se fenomenalna brda i planine kojih nema kod nas ovde, i sunce koje je već polako ipak zalazilo. Nakon izlaska iz aviona i uletanja u autobus koji je bio parkiran i već pun putnika iz aviona, ukapirao sam zapravo koliko sam uradio mnogo dobru stvar. Bus je odmah nakon mog ulaska, zatvorio vrata i krenuo. Čekaj, čekaj, to znači da ću prvi da izađem, prvi biti na pasoškoj kontroli i da ću što pre hvatati transver za Milano. Nakon izlaska iz busa, trčaćim koracima, kao i svi ostali dođoh do pasoške kontrole – bio sam drugi! Bravo srbine! 🙂

Upicanjen, nizak, mršav, crn, zalizan sa fazoniranom bradom sedeo je policajac koji je skenirao moj pasoš. Očekivao sam da me pita gde idem, koliko ostajem i slično, međutim nakon lupanja pečata samo mi je vratio pasoš uz „Prego sinjore“. E to je trenutak kada sam počeo da se smejem kao nezdrav. Zašto? Zato što je repriziranje Srećnih ljudi kod nas i dalje aktuelno, a rečnik Konta Maria Marka ili Marinka Bidžića 🙂 doživljavamo kao najobičniju sprdačinu.

Žurio sam da što pre izđem kako bih što pre uhvatio bus za Milano i što pre stigao u hostel jer je mrak već pao. Kako sam izašao iz zgrade aerodroma histerično sam zapalio cigaru jer sam opasno krizirao, dok je na satu stajalo 21.48h. Na displeju desno od mene stajao je bus, a displej je pokazivao Milano Centrale 21.55h. Odjurio sam tamo i pitao jel može, tj. da li ima mesta.

Veseli kondukter crnja počeo je da odgovara na svim svetskim jezicima iako je moje pitanje bilo na engleskom „si, yes, ja, moze – 5 euro, 5 euro“ Ne mogu da opišem koliko je on bio smešan, onako garav sa florescentno zelenim prslukom parla sve jezike! 🙂 Udjoh u bus, smestio se i on je odmah krenuo. Kako sam sve brzo obavio, nisam uspeo ni da razgledam malo aerodrom, pa sam u jednom momentu zapitao sebe „Bože, da li sam ušao u pravi bus“. Nema veze, gotovo sada, avantura počinje ma gde god se išlo! 🙂

Ušao sam u bus, smestio se, slušao neki italijanski radio koji je pustio vozač na kome su pričali o terorismo… Dok smo napuštali Bergamo u glavi je počela da mi odzvanja italijanska pesma Felicita, ne znam zašto!?

Dekica vozač je jurio kao nezdrav, nizali su se tržni centri, izložbeni saloni, sve osvetljeno i sa ukusom napravljeno, a na ITS displejima iznad autoputa je stalno pisalo „Lavore“ – prva asocijacija je moram priznati bila sestra Antonija koja hodnicima ide i dere se Lavore, Lavore… 🙂

Oko 23h se dovukoh konačno do Milano Centrale (nisam znao ni ja da se čita ćentrale). Izašao sam iz busa na plato pored železničke stanice koji je bio baš slabo osvetljen. Oko mene su se nalazile horde lutalica i grupe i grupe crnaca koji su se samo domuđavali, jurili, spavali u parku, kao razgovarali telefonom, nišanili pogledom i zapitkivali „Do you need a help?“ U tom momentu sam samo želeo da nađem ulaz u metro stanicu da se što pre evakuišem do svog hostela, i to kako znam i umem. Nakon nekoliko neprijatnih situacija od strane crnaca, konačno sam na ogromnom platou ispred železničke stanice ugledao ulaz u metro stanicu. Međutim, cvrc! Rešetke su spuštene i nema ulaska! Još mi samo to fali, da metro nekim slučajem ne radi, da se desio neki karanbol ili šta već, pa da krenem do hostela jedno 4km kroz nepoznate i neosvetljene predele pune crnaca. Međutim, u jednom delu platoa nije bilo crnaca, ali je zato bilo karabinjera naoružanih do zuba, bukvalno si već njima na nišanu i spremni su da deluju momentalno. Bolje da se njima obratim, ako nešto zeznem oni će me odvesti najverovatnije u zatvor, a ako se uputim u diskusiju sa crncima ko zna gde ću da završim. 🙂

Međutim, naoružani čuvari reda su mi lepo objasnili da su rešetke spuštene zato što ovo nije baš bezbedna zona (e veselo, pomislih 🙂 ) i da do metroa mogu ako uđem u samo zgradu železničke stanice, tamo i tamo. Nakon dodatnih 5-6 grupa karabinjera spustih se konačno u metro. E sad, italijani su tako fušerski označili smerove i postoji velika verovatnoća da se izgubite, tj. da promašite smer ako niste baš koncentrisani valjano. Hvala Bogu pogodio sam smer. E sada ide misterija, kako kupiti kartu sa automata. Dok sam se približavao, osmatrao sam kako ovo čudo radi. Iza leđa je dotrčao crnac naravno, tipkao po onom automatu, ja pažljivo ubacio pare, automat mi odštampao kartu, a onda je crnja složio neku tužnu facu i tražio mi pare za to što mi je pomogao. Dadoh mu 50 centi, bilo mi ge je nekako žao, a i da mi se skine sa vrata. U metrou je bilo +100C. Naišao je voz, struktura putnika je bila jako zanimljiva. Pošto pošteni svet spava, sada u vozu dominiraju lutalice, alkoholičari, probisveti, crnci, razjareni klinci i ja! 🙂

Balavurdija od nekih 16-17 godina je sedela u metrou, drala se, lupala rukama po sedištima, po zidovima voza i kao „pevala“ neku pesmu. Svako ko ih je pogledao oni su ga počastili kreveljenjem, plezenjem i sličnim grimasama. Onda je jedna od tih, zvaćemo je padavičarka, sela na pod voza između sedišta i počela da lupa rukama o pod voza derajući se „Lambrate, Lambrate!“ – by the way to je stanica gde ja treba da izađem. 🙂 Gledao sam ih i mislio se:

„Mamu vam vašu, treba vama jedan komunizam od 30 godina minum da vas nauči pameti, a ne ta vaša prava, slobode i kojekave gluposti!“

Pevali bi vi meni, ali svi pod konac i u isto vreme ovo 🙂 🙂 🙂 🙂 🙂

Možda ipak „malo“ preterujem! Uzgred, imajte na umu da koliko god naši klinci bili nekulturni, mnogo su kulturniji od ovih evropskih razjarenih i besnim, nebiVenih balavca!

Izašao sam iz podzemlja i krenuo ka hostelu, prepoznavajući predele i ulice kroz koje prolazim jer sam sve to pregledao na street view-u. Lambrate je deo Milana koji je jako miran, tih i baš nekako pitom u to doba izgledao. Poneko je prošao biciklom i to je to. Jedino što se čulo je razglas sa železničke stanice koji kaže „Attenzione, attenzione … Tren quattro sette due…“

U jednom momentu taj mir i sklad prekidaju dvoje mladih koji su bukvalno ispali ispred mene iz jednog ulaza. Oni su se tako glasno svađali, prepucavali na sred trotoara da nisam mogao da prođem od njih. Definitivno je bio raskid u pitanju, jer se ono videlo iz aviona, iako ne znam ni reč italijanskog jezika. Onda sam konačno odahnuo jer sam video hostel, hvala Bogu živ se dovukoh!

Za recepcijom je sedela kineska crknjinja  🙂 visine bukvalno 1,1m i jedan debeli brazilac, zvaćemo ga brazilski crnac  🙂 od minimum 100 kg. Dala mi je ključ od moje sobe, uputila me tu oko nekih sitnica i to je to. Iako je slabo govorila engleski nekako smo se razumeli. U šestokrevetnoj sobi u kojoj je bio samo jedan debeljko koji je čačkao svoj tablet na krevetu na sprat, nije bilo nikog drugog. Nije nešto bio raspoložen za priču!

Da me pitate ko je sve ulazio tokom noći, ja pojma nemam, zaspao sam kao top, mogli su da me ladno iznesu odatle.

Svanulo je fantastično jutro. Prvi sam, zajedno sa cimerom debeljkom otrčao na doručak  i nakrkao se za medalju. Nisam bio najgori, kao svi srbi, ovaj moj debeli cimer je španac i on se vraćao da uzima hranu tri puta, ja samo dvaput! 🙂 Posle doručka sam tako iskulirao u bašti hostela u kojoj hvala Bogu može da se puši i uz svoj „black and easy“ krojio i crtao mapu današnjeg celodnevnog  hodanja…

Kao i uvek i u ovom mom tekstu izbegavam da detaljno objašnjavam sve što sam video. Bitno je da sam uspeo da pretresem ceo Milano, da vidim sve, ali sve što mi se učinilo zanimljivim za mene. Grad je ogroman, prelep, sa dosta znamenitosti, prepun italijanske energije. Grad u kome se ljudi mnogo deru, tačnije previše glasno razgovaraju, grad u kome ne daju šifru za wifi ama baš u nijednom kafiću. Kad smo kod kafića, kafa će vas u bašti koštati oko 3-4 evra, ali ako sednete unutar objekta onda možete da prođete jeftinije, okvirno 1,5-2 evra. Plaća se i to što ćete da uživate u arhitekturi ovog grada. Zapravo, oni tamo, ama baš sve naplaćuju i gledaju na svakom koraku da zarade. Glavna turistička mesta su prepune turista i crnaca koji opasno smaraju da kupite selfi štapove, eksterne baterije, trpaju vam neke narukvice na rukama od najobičnijeg konca za koje vam isto traže pare. Najjače je što ispred Duomo palate, crnci vam u ruku trpaju mrvice hleba kako bi vam ptice sletele na ruku. I dok tako sa mrvicama hleba stojite, ptice vam sleću na ruku i neko vas slika, ostatak crnačke ekipe najverovatnije operiše. Ako vas ne olakšaju onda vam traže novac i za te mrvice. Da, da, svašta im pada na pamet! Zato mi je i energija na glavnim gradskim trgovima i bila pomalo neprijatna jer crnci samo vrebaju i napadaju kao hijene. Ne može čovek da u potpunosti uživa i prepusti se italijanskim čarima. Pošto su me upozorili da su opansi džeparoši baš tamo, ja sam specijalno za te prilike pripremio odevnu kombinaciju bombaša samoubice. Zapravo, torbicu sam držao oko vrata, ali ispod majice. E sada, ako pogledate moju torbicu ispod majice koja me čini krupnijim u predelu iznad stomaka, i jelte sam moj pivski stomak koji podiže majicu baš ispod torbice, nije ni čudo što su me karabinjeri čudno gledali svaki put kada sam prolazio pored njih. Neverovatno su dobro spremni i imam utisak da bi karabinjeri reagovali u deliću sekunde ako je to potrebno. Obavezno probati pancerote, ne znam da li sam ikada u životu pojeo lepše, a od kafi naravno kapućino. I da, kada naručujete, kažite da želite samo kapućino, jer su italijani veliki hedonisti, uz kafu se podrazumeva da ide i voda, kroasan i ceđena narandža, bar u ovom kafiću gde sam ja sedeo. I anravno sve vas to iskošta mnogo više. A ljudi su posebna priča… Kao što rekoh, brzo hodaju, brzo i glasno govore, voze automobile kao manijaci, zapravo nema šanse da vam neko stane na pešačkom prelazu. Odeveni su poprilično lepo u odnosu na ostatak Evrope. Devojke i žene nose ležerne lepe, i jednostavne haljine veselih boja (jendobojne, nikako šarene). Nisu pretrpane šminkom, mirišu na fantastične parfeme, znači milina jedna. Muškarci furaju brade fazonirane, naočare za sunce obavezno, kosa je zalizana, košulje su bele, teget ili svetlo plave (nikako šarene), dole pantalone ili pantalonice i krokodilke obavezno. Ako na sve to još dodamo i motore koji voze baš mnogo, zaista se vidi da je Italija nešto drugačije od standardne Evrope. I da, veliki su uživaoci u cigaretama, mada sam video i lika sa džointom na sred ulice, tako da ono… Hedonizam! Retko ćete videti da posao konobara, čistača, konduktera, prodavca i slično obavljaju itlaijani, ne, to su prepustili crncima, kinezima i nekom izgleda „nižom rasom ljudi“ Uspeo sam da skoknem i do San Sira (i to metroom bez vozača, sve automatski 🙂 ), auuu o tom čudu ne želim da pričam, to je i više nego ogroman stadion. U muzeju tehnike sam se ludo zabavljao jer sam se po onim govornicama koje tu stoje javljao na telefon, a sa druge strane se čulo šuštanje kao nekada kada je kabl često prekidao i neko je nešto sa druge strane žice pričao na italijanskom. Naravno, tu su bile i lokomotiva, tramvaji, vagoni, čak i podmornica i brodovi! Fantazija! 🙂

bty
Duomo palata u centru Milana
bty
Vitorio Emanuele – skupo i snobovski
bty
Italijanski hedonizam
bty
Muzej tehnike

Sutradan sam rešio da skoknem do Koma. I to nikako drugačije nego vozom. Nisam želeo da idem metroom do glavne stanice od hostela već tramvajem kako bi bolje razgledao grad. I dok sam vozio prelepim retro tramvajem koji je neverovatno održavan i kao nov, putovao 40 minuta do stanice, umesto 10 minuta metroom, gledao sam koliko je zapravo Milano lep van onih glavnih atrakcija. Ulice su prelepe, sa drvoredima, tramvajske baštice su prepune zelenila. Stajao sam sa gurnutom glavom kroz prozor tramvaja dok su se stanice ređale i ređale… „Prossima fermata Milano Centrale“.

bty
Unutrašnjost tramvaja u Milanu

Zgrada Milana Centrale je tog jutra bila krcata ljudi. Ja, kao svaki srbin sam se pojavio u nadi da ću kartu za voz kupiti odmah i krenuti što pre u voz. Međutim, malo sutra. Od 30 šaltera u čekaonici, svi su radili, red je bio ogroman, a da bi ste pristupili istim morate da uzmete broj, kao kada idete da se pijavite na Biro! 🙂 Međutim, video sam neke automate i krenuo da kartu kupim baš tamo. Međutim, opet crvc, zato što su to automati za prodaju karata samo za bankovske kartice. Nakon više zevanja i osvrtanja kao muva bez glave po onom holu spazio sam oko 20 automata sa druge strane hola gde su se karte kupovale za keš. Ne mogu da opišem kolika je ta zgrada. Nakon toga, požurio sma na perone, međutim, ne možete da izađete na perone, ako ne prođete kroz gejt gde pokazujete kartu radniku železnice. Bukvalno kao aerodrom. Iako je bilo 10 minuta do polaska voza Milano – Cirih on još uvek nije bio postavljen. Pošto sam ja zaljubljenik u železnicu rešio sam da to vreme iskoristim tako što ću slikati fenomenalne „špicaste“ vozove po stanici. Nakon 4 snimaka na stanici opkolila me je grupa karabinjera koji su me pitali zašto to radim!? E sada, em stajling bombaša samoubice, em moje slikanje na stanici, priznaćete smešno! 🙂 Mada, meni u tom momentu više ništa nije bilo smešno, jer su me bukvalno držali na nišanu! Objasnio sam im ko sam šta sam, šta sam po struci, gde radim, rekli da je sve to ok, ali da se moje slikanje tu i završava. Pobegao sam ka peronu jer su već objavili da je voz postavljen. Na karti su mi pisali neki čudni brojevi, koje iskreno nisam razumeo baš najbolje. Važno je da sam video da sam u drugom razredu, sedište 82. E sad, ja sam naravno uleteo u prvi vagon koji sam video drugog razreda jer sam bio sav ošamućen od „informativnog razgovora sa karabinjerima“ 🙂 Ubio sam se tražeći moje mesto bezuspešno. E, onda sam ukapirao da mi na karti lepo piše na kom polju na peronu treba da stanem da bih ušao u ispravni vagon. E tupso jedan… 🙂

bty
Karta sa automata, ista kao sa šaltera. Voz Milano – Cirih
bty
Nakon ove slike su me opkolili. Ovo je desno voz kojim sam išao za Komo

Voz je u polasku kasnio 5 minuta, a u Komo je stigao sa zakašnjenjem od 10 minuta, znači vozovi i tamo kasne. 🙂 Voz luks sa OBB vagonima, svuda utičnice za mobilne i laptopove, znači vrhunski ugođaj. Uzgred, kondukter nije ni prošao do Koma, tako da sam mogao da uštedim tih 14 evra koje sam dao na ugođaj za vožnju ovim Euro City vozom. 🙂 🙂

E sad Komo. Prelepo mesto na još lepšem jezeru. I u ovom gradu nekako je već sve pitomije nego u Milanu. Nema baš toliko turista, nema one histerije i dranja, nema crnaca koji smaraju, i ovde se već oseća neka italijanska energija, ona opuštena i stvarno prelepa. Ja mogu da vam pišem do sutra o Komu, da kačim slike koliko god, ono mora da se uživo vidi. Jezero koje miriše na more, one planine, ma sve u onom gradu je i više nego izvrsno. E da, dali su mi šifru za wifi 🙂 Iako mi je drug rekao „Ma pazi ti u tom Komu da ne padneš u komu kada ti ispostave račun“ 🙂 Nisam pao u komu, nisu mi naplatili korišćenje interenta. 🙂

bty
Kafa na ulici je 2 evra, a ako ćete da pijete u lokalu onda je 1 evro!
bty
Jezero Komo i lepota Italije na jednoj slici

U povratku sam išao da obiđem zelenu zgradu koja je u delu Milana gde sve vri od metal-staklo arhitekture. Lepo za oči, ali opet meni sve ono ne prija očima, previše izveštačeno i šljašteći. Nema nikakvog sociomodernizma kao u Bratislavi 🙂

bty
Fancy Milano 🙂

Sutradan sam ustao kao vampir kako ne bih nekim slučajem zakasnio na aerodrom i na moj let za Niš. Doručkovao sam u hostelu i to pre vremena, ali nisam bio jedini. Pošto radnice još nisu iznele tanjire, stoka od gostiju je jela rukama – bez tanjira, trpala biskvite po džepovima i slično. Nakon toga sam pio oproštajnu hostelsku kafu i divanio u bašti hostela, a crnja je skupljao smeće evropskog i svetskog ološa koje je tu lokalo i jelo, a smeće ostavilo i razbacalo. Čak se i začudio što sam pikavac ugasio u pikslu i stolicu vratio na svoje mesto kada sam odlazio iz bašte. I posle mi stoka! Onda ove nalepnice na frižideru u hostelu i nisu toliko strašne 🙂

bty
Frižider Delije u hostelu Mio, Milano, Italija

Vrlo brzo sam stigao u Bergamo na aerodrom, prošao sve kontrole i zapištao na metal detektoru! 🙂 Zaista ne znam kako. Međutim, nisu smarali. I dok sam našao ovaj „niški“ gejt trebalo je da prepešačim jedno 2 km. Aerodrom je bio krcat ljudi, svi su negde jurili i išli. Ovaj bedni gejt za Niš je smešten, daleko od očiju, skroz, ali skroz na kraju aerodroma. Tačnije, bilo ih je tri koja su radila u tom sirotinjskom delu: za Tivat, Niš i Kazablanku. Milina od ekipe ljudi. 🙂 I tako sam rešio da oproštajnu kafu sa Italijom popijem u full italijanskom meniju.

bty
Full italijanski hedonizam, samo bez cigareta 😦

Sedeo sam i čekao, a onda je prišla žena i pitala, da li je ovde gejt za Niš. Ona zapravo ne ide za Niš, ona ide za Prćilovicu… Da, da dobro ste pročitali. Ženo, molim te, ne vraćaj me prerano u stvarnost, poštedi me tih naziva sela bar dok smo još uvek u Italiji. Onda se otvorio gejt, išli su samo oni koji imaju prioritet. I taman sam pomislio da je klasnoj podeli došao kraj, u autobus koji će nas odvesti do aviona su mogli da uđu samo oni koji imaju prioritet. Vrhunac je što je vozač podelio bus na pola, pa su u prvom priority delu bili tobož ti VIPovci, a mi jadna sirotinja raja, nazad pored motora da se kuvamo.

Priority
bty

Čim je avion uzleteo, odmah je krenulo uživanje u predelima Italije. Fenomenalna jezera, fenomenalne planine… Preleteli smo Veneciju, a onda i najlepše more na Svetu! Da, Jadransko more!

bty
Istra, SFRJ 🙂

Ne znam zašto, da li sam toliko lud ili previše nostalgičan, ali kako sam ugledao nekadašnju SFRJ iz aviona, odmah me je obuzela neka sreća, ono u fazonu „evo smo kući“… Ispod su bili Zenica, Jajce, Užice… Onda su se ukazali tipični niški predeli i već dobro poznata okolina.

Sve bi bilo super da nakon pasoške kontrole policajac od 120 kg me nije dočekao sa pitanjem „Jel će prijaviš nešto ili da ti otvaram taj ranac?“… Ako mi verujete, pomislio sam da počenem da pričam engleski, a onda sam ukapirao da u ruci držim pasoš naše zemlje. Navijao sam da ipak uzme da mi otvara ranac jer je bio pun prljavog veša i tako tome slično 🙂

Onda opet na poklonički bus gostujuće Vlade Srbije gde sam nekim strancima služio kao vodič, gde da izađu, kuda da idu i slično. Bilo mi ih je žao, ne znam ni sam da sam ja taj stranac koji dolazi u Niš, kako bih se snašao u ovom neobeleženom haosu ovde!

Do sledećeg putovanja,

Trafficman!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s