Tog Sofijskog jutra probudio sam se mamuran od mnogobrojnog ispijenog Šumenskog sa poznato-nepoznatim prijateljima prošle noći. Kiša je lila kao iz kabla. Bože, ovo vreme je samo za samoubistvo i ništa više.
Mislite da će me kiša sprečiti da realizujem svoj plan? Naravno, da me ništa, ali ništa neće sprečiti u ovoj misiji. Bože, kad bi za sve stvari u životu bio ovakav, a ne samo za skitnju! 😊
Bez kišobrana, ali sa ponetim naočarima za sunce (jer optimista je optimista) krenuo sam metroom ka centralnoj železničkoj stanici. Sada već na svom i to vrlo dobro poznatom terenu kao da ovde živim godinama hodao sam utopljen u masu ljudi ovog lepog grada.
Glavna železnička stanica (Централна жп гара) koju sam pre posećivao samo da bi „bacio pogled“ na perone, vozove i slično i koja me je svakoga puta svojom grandioznoću oduševljavala sada će biti samo početna stanica ka nekoj novoj destinaciji – Plovdivu.
Pun sebe, jer ja zaboga znam da se sporazumevam na bugarskom priđoh šalteru za prodaju karata i zatražih kartu za Plovdiv. Ljubazna službenica me je razumela, ali mi je ipak na bugarskom i engleskom jeziku, kao i rukama objašnjavala (iako je nisam ni pitao doduše) da trebam da se ukrcam na voz za Svilendgrad, da on stoji na 13-om koloseku, ali na 13-И koloseku – to “И“ je skraćenica od „istok“… A do tog perona stižem tako što ću ovde dole, pa malo na tamo…
Mislim se ženo, sve znam, ali hvala ti do neba. I evo opet oduševljenje, mnogo lep gest ove službenice koja mi je zaista sve nacrtala, a da je stvarno nisam ni pitao. Kao fleš u momentu, setih se Niške železničke stanice kada smo drug i ja tražili kartu „Srbija fleksipas“ kada je lik grickajući suncokret, rekao „Fleksi, šta b’e?“
Železnička grdosija od oko 6 grafitima išaranim BDŽ vagonima stajala je na 13- И koloseku spremna za polazak. Na svakom vagonu je stajala ona totalno retro tabla sa informacijama gde voz saobraća – u ovom slučaju „Sofia-Svilengrad“ kao i redni broj vagona.
Pošto smo mi jedna ultra moderna zemlja, naravno da su se te table na vagonima kod nas koristile u doba Jugoslovenskih železnica, sve do možda neke 1990 i neke. Onda su rešili da na vratima vagona budu na papiru odštampane relacije, a kada ih je mrzelo to da skidaju, ili su papiri od kiše bili urnisani, ili jednostavno pocepani pa je tipa na putničkom vozu za Aleksinac pisalo „335: Beograd – Skoplje“ zajebali su i to, pa su vagoni ostali definitivno bez ikakih informacija. Tako da niko od stranaca, a i nekih domaćih nikada nije znao kuda vagoni saobraćaju. Vrlo zeznuto kada se „pola voza“ u Nišu odvaja za Skoplje, a pola za Sofiju (sećam se tih srećnih vremena). Na peronima, na info displejima, je takođe pisalo: vreme polaska, broj voza i odredište. Ima i kod nas doduše, ali na jedinoj pruzi koja je u funkciji u našoj zemlji, a to je jelte „Sokolovska“ Beograd – Novi Sad. Samo molim Boga da se ipak malo oni koji treba pobrinu i za druge pruge kako ne bi pomenuta ostala i jedina pruga u Srbiji.
Vagoni iako od spolja sve išarani i dotrajali, unutra vrlo pristoji i verujte stvarno čisti. Ono što mi je privuklo pažnju je da se npr. utičnice za punjenje telefona/laptopa nalaze pored svakog sedišta.
Sva sreća pa mi se upalila lampica da se ne „skvocam“ u vagon prvog razreda, nego da gledam u koji vagon idem – u razred za koji sam i kupio kartu, a to je „drugi razred“. Jer kod nas, dok su i bili vagoni sa tim prvim i drugim razredom sedeo je ko je gde stigao, odnosno birao se vagon koji manje smrdi. Doduše, sada više i nemamo vagona, svi, ali svi su završili u staro gvožđe. Imamo samo elektro i dizel garniture za prigradski saobraćaj koji kod nas funckionišu kao „Regio“ i „Putnički vozovi“ u ovom malo međumesnog saobraćaja na prugama koje su još uvek u funkciji.
Izabrao sam vagon i seo, gledao kako se sliva kiša niz prozore vagona i molio Boga da u Plovdivu nije tako. I taman kada sam mislio da sam se lepo smestio, hoćeš malo sutra… Pošto je „ljakse iz Niša“ totalno zaboravio da može da postoji i rezervacija sedišta, pomerali su me jedno milion puta sve dok nisam konačno seo na mesto koje nije rezervisano – posle kada sam video da je rezervacija sedišta svega 0,50 leva hteo sam da se samougrizem za zadnjicu. 🙂
Ne znam da li sam vam spomenuo, ali u Bugarskoj neverovatan broj ljudi koristi voz kao prevozno sredstvo. Nije zbog cene, cena karte bus VS voz je „tu negde“ – zato su i kompozicije sa velikim brojem vagona, a polasci ka skoro svim gradovima u Bugarskoj vrlo česti i dobro organizovani. Bugari izgleda znaju da cene sve prednosti koju pruža prevozno sredstvo влак.
Elem, nakon što sam se kao vrsni poznavalac železnice „fes“ obrukao kao poslednji pomerajući me vamo-tamo konačno sam mogao da uživam u klackanju BDŽ vagona kada se grdosija pomerila.
Uživao sam u klokotu voza, u ne baš nekoj velikoj brzini i u fenomenalnim predelima, a i kiša je prestala da pada. Na svakoj stanici je neverovatan broj ljudi ulazio u voz. Mnogo, ali mnogo lepa slika, da zapravno nešto služi stvarnoj svrsi i pritom funkcioniše. Sasvim solidnom i nekada i malom brzinom je voz išao do stanice „Septembri“ kada je ubrzao kao lud – ne 200 km/h (to samo mi imamo na kugli zemaljskoj), već na nekih 120-130 km/h.
A onda Plovdiv u minut po redu vožnje… Da, u minut!
Odakle da počem, jao majko mila… Grad prelepog parka, prelepe pešačke ulice i najlepšeg starog grada koji sam ikada video. Sve je tako lepo, pitomo i mirno. Ne mogu da vam to dočaram fotografijama, jednostavno to mora da se vidi. U starom gradu vas toliko zaludi arhitektura starog Balkana da prosto ne možete da verujete da se sve ono očuvano i održavano. Mnogo poštujem kod Bugara to da su sve starine toliko očuvane i održavane da izgledaju kao da su sada napravljene. Tužno je, ali ja se sećam da je nekada Niško Kazandžijsko sokače, takođe bilo autentično u tom nekom Balkan stilu. Sada, naravno, upropašćeno, sve je samo ne u Balkan mood-u. Ma, krenite slobodno da me pljujete, ali stvarno me to kao Nišliju mnogo žulja.
Sparina, sunce, vrućina… Išao sam sa tim da mora sve da se obiđe, makar umro u ovom Plovdivu dok se niz mene slivale reke i reke znoja…
Jedna od vrlo simpatičnih i verujte pomalo dirljivih scena desila se kada sam ušao u dvorište crkve Svetog Dimitrija Solunskog u Plovdivu.
Nakon samog mog ulaska u dvorište crkve i videvši me da se krstim, jedna ljubazna žena je počela da mi se obraća na bugarskom. Kada sam počeo da pričam srpski, skočila je sa stolice sva presrećna i rekla da joj je posebno drago što će mi ispričati sve o ovoj crkvi jer sam ja tu „iz bratske republike“.
Oduševio sam se pozitivnom energijom i prijatnošću u glasu ove žene, evo i sada se ježim kada se samo setim kako je sa zadovoljstvom, topeći se počela da priča o crkvi – meni gostu iz zemlje „gde je naše divno pravoslavlje“. Upitala me je da zagledam i kažem joj šta mi je čudno/neobično u ovoj crkvi?
Kao iz stopa sam odgovorio, jer je toliko očigledno, da je oltar urađen od belog mermera. Mislim da sam je kupio za ceo život! Mislila je da, pošto sam odmah primetio, možda studiram teologiju. Ne, ne gospođo, ipak samo saobraćajac sa očima iz kontrolnog centra potkovan velikim brojem iskustvenih kilometara skitnje. Rekla mi je da mogu slobodno da zapalim sveće i da će me pustiti da na miru to uradim i pomolim se što je i uradila… Nije sakrivala oduševljenje što je imala čast meni „iz bratskog naroda“ ovo prezentuje.
Dok sam kupovao sveće, zapitala me „Как је при вас?“….
„Pa kak će bude, isto kao pri vas…“ – Pošto sam već sa drugarima „с бира“ o ovoj temi detaljno diskutovao.
„Уви, дете… Много крадци, много корупция, много зло. При вас така ли е?“
Gledala me je tužno i očima punim suzama pitala…
„Син, Защо ти се случва всичко това? Защо те убиха НАТО и Америка? Как е Република Косово? Не може да бъде така, не може…“
„Sine, što tolko sve na vas, što vas toliko ubi Nato i Amerika, kako to Kosovo republika, pa ne može tako, ne može…“
Eeee ženo, da li može ili ne može, više ne znam ni ja…
Nikada ranije, ama baš nikuda nisam osetio toliku empatiju kao tada da zamalo nisam zaplakao.
Na izlazu mi se puno zahvalila što sam je slušao i rekla da je svim ljudima kao što sam ja vrata „bratske republike Bugarske“ otvorena zauvek i da to svima kažem. Evo, obećao sam…
Plovdiv je grad od nekoliko brda koji vire iznad grada, naravno da je najzanimljivije brdo „Nebet tepe“. Odatle puca pogled ka celom gradu i ka ostalim brdima. Kada pogledate ceo grad, dobijete želju da se zavučete u svaku uličicu i da detaljno pogledate svaku građevinu, svaku crkvu koja viri iz arhitektonskog mesa iz podnožja. Jako daleko je bilo, ali nisam imao vremena da se popnem na skroz treće brdo iznad Plovdiva – brdo na kome se nalazi komunistički pametnik Alyosha. Toliko je bilo sparno i vrelo da nisam – drug komunista iz Jugoslavije jednostavno nije imao snage za ovu egzibiciju. Ti drug, ti komunista? Sram te bilo druže!! slobodno kažite 😊
U samom Plovdivu dok hodate primetićete neverovatan broj turaka, zato je i kebap ili kako mi i Grci to zovemo – giros imate na svakom koraku i neverovatno je ukusan – ne pitajte kako znam 🙂 . Dok hodate glavnim pešačkim ulicama malo, malo pa odnekud iz „podruma“ izvire neka rimska iskopina, neka čuda, ko zna na kojem blagu i na čemu leži onaj divan grad. Takođe, ulice su prepune zelenila, a o ogromnom parku u samom Plovdivu najbolje govori to da je fontana nešto nalik na veći olimpijski bazen. Konkretno taj park je i više nego „pod konac“, a koliko prija temperatura u toj zelenoj oazi najbolje će razumeti oni koji znaju kako podnosim vrućinu. 😊
Ljudi, još smireniji nego u Sofiji, svako je bio neverovatno ljubazan gde god da sam bio. To se jednostavno vidi, ovde pa tek nema nikakve histerije ni tenzije. Pravi pitomi Bugarski grad. Čak je i peron železničke stanice na kojoj sam sa jedno ko zna koliko ljudi čekao voz iz Varne za Sofiju bio i više nego tih – s’ obzirom na veliku količinu ljudi.
Kako je voz kojim bi se vratio u Sofiju išao čak iz Varne, mislio sam da će po svim zakonima železničke logike ipak malo morati da kasni, bar malko 😊. Međutim, voz iz udaljene Varne je u Plovdiv stigao, 2 minuta PRE vremena! Kada je stao voz, ogroman broj putnika ka Sofiji koji je želeo u voz je civilizovano sačekao da putnici izađu, a zatim smo jedan po jedan bez guranja počeli da se pakujemo u voz.
Jedino što sam čuo je bio tihi komentar čoveka „Много хора днес“.
Sada sam bio u punom kupeu BDŽ vagona koji su cvilili uz svuk sirene lokomotive. A onda sam našao svoje mesto za odlazak u neki 11-i univerzum. Naravno da sam na hodniku voza, otovorio prozor dok me je šibao vetar i slušao sada još moćniji klokot i škrip vagona. Toliko mi je falila cigareta da mi ugođaj bude potpun, ali… Не! Европейски съюз! ☹
Bože, da mi je neko rekao da ću za ovaj osećaj morati da idem u Bugarsku da to doživim ne bih mu verovao. Kod nas više vagona sa prozorima kao što rekoh nema – još koliko li ću ovo puta da ponovim? 🙂 Nisam mogao da ne primetim i ljubaznost jednog čoveka iz kupea, svaki put kada je voz stao u stanici pitao je sve nas da li nije problem da malo otvori prozor kako bi ušao svež vazduh dok je voz u stanici.
A da, i ovaj vagon drugog razreda je imao utičnice. Standard bato, EU!
Gospođi iz kupea pored je takođe trebalo svežeg vazduha, ali nije mogla da isti zatvori jer je nešto „teško išlo“. Pitala je za pomoć nikog drugog nego baš mene. Onda je „sila iz Niša“ dala sve od snage da zatvori pomenuti prozor na šta žena nije mogla sita da se iznazahvali. Bilo je vrlo koloritno, ona na bugarskom, ja na srpskom, ali разбрахме се.
Kako smo se približavali Sofiji tako je kiša lila i lila… Padaj, padaj tu, bitno da nisi u Plovdivu danas – isplatilo se što sam bio optimista pa sam umesto kišobrana poneo naočare za sunce 🙂
I onda kao da sam promenio planetu, koliko sam se kuvao i znojio u Plovdivu toliko sam se smrz’o i pokisao u Sofiji… Bio sam izmrcvaren ne toliko od hoda, koliko od sparine…
Nije bilo mesta za opuštanje, sutra me je čekao novi dan i neki novi grad, nastavlja se u šestoj brzini…
Veliko Trnovo….
Nastaviće se! 🙂
...neželjena posledica prevoza 